Храну фарбају, па продају као здраву!

Који су прехрамбени производи у нашим трговинама најчешће на мети фалсификатора? Најчешће лажирају вино, мед, воћне сокове… Соја у маслиновом уљу

Ако маслиново уље бирате према боји, густини и ознаци на паковању да је „екстрадевичанско хладно цеђено“, можда ћете и поред најпажљивијег и најдетаљнијег разматрања понуђених производа ипак купити „мачку у џаку“!

Последња светска истраживања показују да се овај прехрамбени производ често фалсификује, а потрошачима се уместо чистог маслиновог, подмеће „резано“, углавном сојино уље, које „позелени“ до жељене нијансе захваљујући додатим листићима који пуштају боју.

На списку најчешће лажираних производа су још и природни воћни сокови, вино и мед. Дакле, намирнице које многи купују као здраве.

У саставу природног сока од цитрусног воћа обавезно се додају флаванонски гликозиди хесперидин или нарингин, који, на пример, даје горак укус, рецимо соку од грејпфрута. Ако се ове компоненте не налазе у саставу сокова од цитрусног воћа, производ је вероватно лажиран, упозоравају стручњаци.

Хемијска аналитика ових и многих других компоненти хране, међутим, још је компликована и није доступна свим лабораторијама, због врло скупе опреме и недостатка стручњака.

– Постоје правилници који утврђују параметре и методе за анализу и утврђивање квалитета производа, на пример производа од грожђа, и јасно је да ако неки параметар, или више њих, одступају од тражених, то указује на лош квалитет, а посредно то можда значи и да производ није аутентичан, али ипак не мора да буде доказ лажирања – каже за „Новости“ др Весна Ракић, редовни професор на Катедри за хемију и биохемију Пољопривредног факултета Универзитета у Београду.

Хемијском анализом хране могу да се добију информације о хранљивим компонентама, али и о присуству антинутријената, односно супстанци које онемогућавају искоришћавање хранљивих компоненти, адитива, токсина, алергена, загађивача из окружења, антимикробних резидуа.

– Резултати хемијске анализе хране омогућавају утврђивање квалитета намирница, али такође могу да укажу и на то да ли је одређени производ аутентичан или његов састав указује на примену неодговарајућих или недозвољених поступака при производњи – напомиње др Ракић.

– Сваки производ мора да буде здрав, сигуран за конзумирање и привлачан. Варијације у квалитету између производа исте врсте морају бити сведене на минимум. Продукти морају бити прилагођени захтевима тржишта укусом и нутритивном вредношћу.

Купцима хране произведене индустријски свакако се препоручује да читају декларације о саставу, које су обавезне за произвођаче. Уколико из било ког разлога потрошач посумња у квалитет или аутентичност хране и жели да на то реагује, најбоље је да се обрати надлежној инспекцији или Удружењу за заштиту потрошача.

АНАЛИЗА

– ПОТРОШАЧ може и сам да однесе узорак хране на анализу у одговарајућу акредитовану установу – указује др Ракић. – На пример, у Београду постоји Центар за испитивање намирница. Анализа може да буде мање или више скупа, у зависности од анализираних параметара, а добијени резултат представља информацију само за онога ко је анализу тражио и платио.

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ПОТРОШАЧА СРБИЈЕ

Не зна се колико се хране фалсификује

У Србији нема презицних података о томе шта се најчешће фалсификује и у ком обиму. Истина, ранији подаци показују да се код нас „копирају“ жестока пића и слаткиши, као и да све више анонимних произвођача за своје место на рафовима бори тако што копира изглед амбалаже познатих произвођача…

– Када је реч о обиму фалсификовања хране, у Србији нема ни приближних података – каже за „Новости“ Петар Богосављевић, председник Покрета за заштиту потрошача. – Ту евиденцију не води нико. Није било истраживања на основу којих би се сагледала распрострањеност фалсификовања хране. На основу жалби потрошача и делимично на основу ранијих испитивања квалитета, било је фалсификата меда, јаких пића ракије и вињака, производа од меса и млека и другог. Нисам имао податке о фалсификовању слаткиша.

Један од разлога за фалсификовање хране и пића на нашем тржишту свакако је и недовољна заштита робних марки од самих произвођача, слаба заштита интелектуалне својине и слаба конкуренција.

– Коришћењем амбалаже познатих робних марки, уз минималне измене, а довољне да се фалсификатори заштите у евентуалном судском спору, погодују ширењу ове штетне појаве – наглашава Богосављевић.

Б. Лаћарак

Извор: http://www.novosti.rs