Деца у пчеларству

Бити пчелар, значи волети пчелу, радити у природи, јести најздравију храну, уживати у животу. Бити пчелар, значи љубав. Ако је то тако, а тако је, следећи корак увек представља жељу да се та љубав пренесе и на млађа поколења. Ту се увек сусрећемо са проблемом. Како да интересовање за пчеларство пренесемо на децу?

Не постоји неки посебан дан, када се могу деца по први пут увести у пчеларство. Боље рећи, љубав према пчели почиње да се развија од оног тренутка када дете први пут угледа пчелу. Тада му треба објаснити шта је то пчела, и рећи да она доноси мед, да опрашује цвеће, да је вредна и добра. Деца могу да буду јако мала, али ће прва сазнања упијати као сунђер воду, и памтити. Наравно, треба да се каже и то, да пчелу не треба дирати, јер може да убоде, али убада само онда када се брани.

Не постоји ни посебан дан када дете може да пође по први пут у пчелињак. Деца најчешће раде оно шта раде и родитељи, желећи да их опонашају. Дакле, већ на почетку постоји знатижеља да се завири у кошницу, и упозна тај свет. За одрасле тада наступа задатак развијања жеље, са лепом причом. А има да се прича и покаже пуно тога. Поленарице, мед, полен, восак, прополис, матица, трутови, пчеле које врте гузама, итд. Обавезно им треба дати рам да држе у рукама, јер је то посебно задовољство. Наравно, прве лекције обухватају и сазнање да се не стоји испред кошнице, и да се увек пази на то, да се пчела не сме притиснути руком.

Пчела боде! То болно сазнање се стиче пре или касније, најчешће тако што се босом ногом стане на њу, тако што се пригњечи руком, или се стоји на путањи за летење. Једини прави проблем може бити евентуално алергија на пчелињи отров, и са тим треба бити опрезан. Ако дете није алергично на убод, основни задатак је ублажавње бола и локалног отока хладним облогом. Након тога је најважнија лепа и умирујућа реч. Детету треба да се објасни да пчела није хтела да га убоде, већ да се бранила.

Пчеларство је и исплативо занимање. Управо та чињеница отвара могућност запошљавања младог нараштаја, па младим момцима и девојкама треба то предочити. Међутим, како код наших младих људи није тако изражена жеља да се настави са родитељским занимањем, већ је увек боље нешто друго, треба бити мало мудрији. Од „терања да се нешто ради“ и приморавања се најчешће добија само штета. Далеко је исправније понудити одређену новчану награду за урађен посао, или заједнички договор око испуњавања жеље, ако се обави посао. Тако се ствара веза између учињеног рада и зараде, а зарада је најбољи стимуланс за даље интересовање. Временом треба дати младом пчелару одређен број кошница на потпуну слободу и одговорност располагања, уз пружање свих могућих савета и помоћи, ако за то има потребе.

Ко ради, тај и греши. Не треба очекивати да неко ко учи, неће направити и понеку грешку. Свим пчеларима су се грешке дешавале, па тако ће бити и код млађих. Али тада не треба да се виче, паметује, или исмејава, већ се саветује и указује на грешке. Уосталом, губитак друштава, ројење и сличне незгоде на пчелињаку су саставни део пчеларства, која се дешава свима. Највећа је глупост да код младих људи изазовемо разочарање и одустајање.

И поред све наше жеље и труда, некада не успевамо у нашим намерама. Тешко је утицати на туђа интересовања. Зато се дешава да млади и поред нашег хтења, не желе да се баве пчеларством, ни као занимањем, ни као хобијем. Ипак, ако смо им пренели љубав ка пчели, као и основна знања, не треба губити тако лако наду. Увек може да се деси, да пчеларски црв проради и пробуди се занимање за пчеларство. И на њихово, и на наше задовољство!

дипл. инж. Горан Чакардић