Јер, бадава Србији и Европа и свет ако у селима нема народа. Зато, мислим да је решавање овог проблема питање нашег опстанка. Вазда је српски сељак држави давао све што је имао, па је ред да се држава одужи и помогне сељаку да преживи ова тешка времена.
Ако желе преглед код лекара, сељаци у већини српских села, а посебно у удаљеним планинским насељима, морају да планирају да се разболе баш на дан у недељи када ради лекар.
Према поражавајућим подацима пописа становништва, Шумадија ће за веома кратко време поново добити изглед због којег је и некада добила назив, а пример за то су села на планинама Рудник, Сувобор и Рајац у којима је све већи број села где живи мање од 100 становника.
Типичан пример изумирања села је, према речима мештанина Милана Милошевића (67), рудничко село Драгољ које је од Горњег Милановца удаљено око 40 км. Док прича са рамена не спушта огроман нарамак шаше јер му је, како каже, после тешко да га поново подигне.
– Ето, снаго, јуче сам изашао из болнице где су ме на неурологији лечили јер сам тешко оболео – сав дрхтим, заносим се, напречац сам почео да муцам, не могу да се крећем без штапа, а данас већ морам да теглим овај нарамак који је тежи од мене јер стока не пита да ли си здрав или болестан. Но, да сам само ја у питању било би добро, али по питању здравља међу комшијама мене сматрају једним од здравијих.
Некада је у готово сваком селу радио лекар. Каква је ситуација данас?
– Е, то ти је велики проблем. У селима је мало народа, па је држава израчунала да јој се не исплати да лекари долазе више од једном недељно. Рецимо, ако у нашем селу хоћеш да се прегледаш, онда мораш да планираш да будеш болестан у петак, јер тада долази лекар. Но, ту није крај приче, јер кад ти препише лекове или ињекцију, онда мораш чак у Горњи Милановац.
Смрт као наградаКад у селу умре неко од старијих више и не жалимо, јер смо дошли дотле да смрт доживљавамо као награду и као крај тешком животу. Тако је у нашем селу, а тако је, колико знам, и у већини других. Редослед ти је овакав: кад кућа остане пуста, а све их је више, прво почне да расте црнотрн, па храст и буква и за неку годину се и не познаје где је некада било добро домаћинство. То ти је, снаго, судбина и будућност српског сељака. |
Добро, али када је у питању здравље онда ништа није далеко?
– Јесте тако, али то важи за градове. Јер, оно што људи заврше у градовима за пола сата, нама са села је потребан цео дан, под условом да вози аутобус. Има села у којима нема превоза, у некима аутобуси иду само радним данима, уз то аутобуска карта је скупа, па ти види када ћеш и колико да се разболиш. Овако, када се прерачунам, џаба им и лекови и здравље.
Много су црна ваша размишљања о будућности српског села, да ли је баш тако?
– Истина је много гора, јер ако се држава не узме у памет, а мали су изгледи, у планинским селима нећеш моћи да сретнеш човека. Бојим се да слична судбина чека и градове у унутрашњости земље јер се Србија, колико ја видим, све више своди на Београд, а то никако није добро. Они који воде политику заборављају да је српски сељак вазда био камен темељац државе. Ако се измакне тај камен онда ће се држава, као и кућа без темеља, начисто урушити.
Постоји ли какав излаз из ситуације у каквој се сада налази српско село?
– Што се тиче мене и оних које познајем, већ је касно. Али, ако Србију поведе неко паметан онда ће му решавање проблема села вероватно бити на првом месту. Јер, бадава Србији и Европа и свет ако у селима нема народа. Зато, мислим да је решавање овог проблема питање нашег опстанка. Вазда је српски сељак држави давао све што је имао, па је ред да се држава одужи и помогне сељаку да преживи ова тешка времена.
Извор: http://www.vesti-online.com
Нема коментара
Оставите први коментар