Понуда брачног пара из Мачве: Дођите на село добићете кућу!

Брачни пар Милица и Томислав Ерцеговчевић, из села Клење у срцу Мачве, чврсто су намерили да своју кућу, окућницу и плодне њиве, оставе у наслеђе некој младој породици, која је спремна да дође да живи на селу. Иако је домаћину 70, а домаћица је тек годину млађа, енергични су и пуни елана и свако јутро почињу пословима на имању. Ипак, ишчекујући дубоку старост, признају да им је све теже.

Клење се налази надомак Богатића, административног и културног центра аграрне општине и броји преко хиљаду кућа. Све је више старачких домаћинстава, чија су деца одавно напустила огњишта и одселила се у велике градове. Зато се ни Ерцеговчевићи, који су нажалост без потомства, не надају да ће у комшилуку пронаћи наследнике, па су решили да помоћ затраже и од медија.

– Стварно би ми било пуно срце, ако би неко прихватио да дође код нас. Па шта му фали и ако поживимо коју годину? Не мора баш ништа да има. Само одело на себи. Код нас ће добити све. И смештај и храну и могућност да заради за себе и своје, бавећи се пољопривредом. Волели бисмо само да међу нама буде поштовања и разумевања. Разговора. Прихватили бисмо их као своју децу – прича Милица Ерцеговчевић.

Супруг Томислав и она кажу да су на ову идеју дошли гледајући ТВ емисије о младим људима који су се вратили на село, од државе добили новац за подизање пластеника и производњу поврћа и здраве хране. У граду је посла све мање, због чега би њихова понуда, сматрају, требало да буде примамљива за сваког ко нема начина да се издржава, а таквих је у време кризе заиста много.

– Ако се нешто хоће, ништа није тешко. Ево имам 70 година, а марву намирујем сваког дана – укључује се у разговор Томислав.

– Ко хоће да ради, тај ће и имати, али велики број младих има чудне погледе на свет. Не треба им ни њива, ни штала, ни башта, иако немају где да раде. Ипак, верујемо да мора постојати негде породица којој ће одговарати да живи у Мачви. Волели бисмо да буду млади, али не би нам сметало ни да имају 50 година, само ако су вредни.

На питање шта имају у шталама и оборима, Ерцеговчевићи се шале да неће да кажу, како не би уплашили заинтересоване. А онда набрајају: две краве и јуницу, три крмаче, још три назимице, прасце… Милица је задужена за свиње и кокошке, Томислав за говеда и све заврше за свега пола сата. Не крију, ипак, да им је стадо до пре неку годину било бројније јер су још увек могли да запну „пуном паром“.

– Музилица музе краве, а млеко сирим и продајем. Мало смо себи олакшали тај пољопривредни посао. Нема ту ништа ручно да се ради и све је на механизацији. На три наша хектара и још толико закупљених сејемо оно што нам треба да прехранимо стоку. Једноставно, нема више неког тешког посла на селу, од којег би неко требало да се уплаши – покушава Милица да некако одагна можда и оправдани страх од напорног рада.

Желе да нам покажу и шталу, и свињац, и гаражу са аутомобилом… Ту су и собе за „госте“, који би могли постати нови домаћини. Старински брачни кревети од пуног дрвета, застрти леденобелом, уштирканом постељином, манир који су савремене домаћице одавно превазишле. Мирише на чистоћу, на сапун, али и на димљену кобасицу, јер, ипак смо у сточарској Мачви…