Мештани најудаљенијег сокобањског села Раденковац, њих шездесетшесторо, имају само једну жељу – да до њиховог села иде аутобус, јер превоз постоји само до села... Село до ког не иде ниједан аутобус

Мештани најудаљенијег сокобањског села Раденковац, њих шездесетшесторо, имају само једну жељу – да до њиховог села иде аутобус, јер превоз постоји само до села Језера од њих удаљеног седам километара.

Далеко од цивилизације, тачније 22 километра од Соко Бање, у Раденковцу живе углавном стари људи, нема деце, нема ни продавнице, од прошле године не долази ни лекар – једино им поштар долази једанпут недељно.

То што може поштару да плати рачуне за осамдесетогодишњу Надежду Живановић је неописива срећа, готово иста као кад јој дође унука из града.

„Донесе нам те паре мало и платим те обавезе које има и то је то, зато волим да дође“, каже Надежда Живановић.

„Стари људи – морам да понесем, учиним све што могу“, каже Иван Вукосављевић, поштар.

Пут лош, много је кућа празних, оронулих, а природа у подножју планине Девице нетакнута.

Идилична слика на улазу у село до ког, како су нам рекли у општини, ниједан превозник неће да вози, јер се линија не исплати. Због свега тога у самом селу нимало није идилично.

„То би требало општина да нађе неког превозника и да једноставно доплати ту нерентабилност на тој линији, што они кажу да немају пара, слажем се да немају пара. Ми смо дошли на неку идеју о два пута недељно, не тражимо да свакодневно аутобус иде, али они кажу и да за то немају пара и да не смеју да одраде“, каже Бобан Стојановић.

Испред продавнице затворене пре више од десет година Јасмина Станисављевић објашњава како се снабдева основним житовним намирницама.

„Дођемо до језера аутобусом и од језера пешака, па ти носи ако можеш, јуче сам донела једва, а нисам ни пола купила, не могу да носим тешко је више од десет километара не могу и то ме ранац вукао у назад“, каже Јасмина Станисављевић.

Милан Стојановић рођен 1932. године због лекова мора једном месечно да иде у Соко Бању.

„Па како – неки пут ме поведе комшија, неки пут тражим таксисту неки пут дођу моји … мука је тo“, каже Милан Стојановић.

Зима иде, у Раденковцу је тада живот још суровији, а одсеченост од света драстичнија. Понекад због снега ни поштар не може да им дође.

Извор: http://www.rts.rs

Нема коментара

Оставите први коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *