Иако је стар 24 године, трактор Александра Ивановића из Урсула код Рековца никада се није покварио. Он је занимљив и због тога што, осим задњих гума, ниједан други део не припада трактору.
Ову својеврсну атракцију 1990. године ручно је направио Александров отац Миодраг, који је преминуо пре две године. Трактор је јединствен и по томе што има два мењача и чак 20 брзина, од којих је 16 предњих, а четири су задње. Може да се креће од два до преко 100 километара на час. Тежак око 600 килограма, лакши је од фабрички произведених трактора, али може да се користи у њиви и да повуче терет од чак 2.000 килограма.
– Отац, који је био столар по занимању, најпре је направио макету од лесонита. Онда је наручио да му направе кућиште диференцијала, кутију мењача и спојеве. Купио је задње гуме од трактора „раковица”, а све остале делове направио је сам – прича за „Политику” Ивановић, који је помагао оцу да направе овај јединствен трактор.
Он додаје да се селом брзо прочуло шта њих двојица раде. Сви су били скептични да ће столару и дечачићу поћи за руком да склопе делове, а камоли да ће трактор бити у возном стању и моћи да ради на њиви. Ивановићи нису хајали за мишљење комшија, већ су прионули на посао.
– Отац је од лима ручно направио хаубу, предњу осовину, инструмент-таблу и полуге, док је хидраулик склопио од више делова. Мотор, мењач и склоп диференцијала узели смо од „Заставиног” комбија, произведеног 1967. године, оба мењача су „опелова”, светла су од „стојадина”, предње гуме од популарног „фиће”, а фелне од камиона „дајц” – прецизира наш саговорник.
Трактором који је био готов за шест месеци орали су воћњаке и обрађивали њиве. У међувремену су дизел-мотор заменили мотором „опела”. Од тада га користе за сејање пшенице, растурање ђубрива и транспорт.
Ивановић каже да су га једном на бензинској пумпи неки момци, који су точили гориво у своју „ладу” задиркивали, јер је возећи трактор на глави имао кацигу. Ништа им није одговорио, већ их је пустио да крену својим путем.
– Убрзо сам их не само стигао, већ и престигао. Сачекао сам их на следећој раскрсници. Изашли су из аутомобила и притрчали да би се уверили да сам то ја – вели Ивановић и додаје да не зна колико је брзо возио, јер нема брзинометар, али му је пријатељ који је возио иза њега рекао да је његов километар-сат показивао 120 км.
Занимљиво је и да су уместо резервоара Ивановићи уградили боцу путничког аутомобила, која је служила за сипање течности за прање стакла. Два литра, колика је запремина резервоара, довољно је за прелазак тридесетак километара.
– Док сам био мањи, морао сам да се расправљам са радницима на бензинској пумпи, јер нису хтели да сипају бензин. Не само што је наш трактор мали потрошач, већ може да развије брзину као путнички аутомобил. Увек га користим када треба нешто да превезем из њива у суседном Кавадару, јер стигнем за 12 минута, док би ми класичним трактором требало најмање 45 минута – поносно ће Ивановић, додајући да му је у почетку било тешко да се навикне да комбинује два мењача да би постигао различите брзине.
Трактор Ивановића има око 4.000 радних сати а ради као првог дана.
З. Глигоријевић
Извор: http://www.politika.rs/
Нема коментара
Оставите први коментар