Судбина сигурне окућнице

Др Велимир Васић (1914–1991), професор Правног факултета, године 1941. пред само избијање рата, започео је усмену одбрану докторске дисертације „Печалбарство источне Србије“. Ментор му је био Слободан Јовановић. Међутим, рат је прекинуо завршавање докторске тезе, да би Васић докторат довршио и одбранио тек 1950, у потпуно новим околностима. Као прилог култури сећања, из докторске студије Велимира Васића преносимо делове који се односе на решавање питања земљишних поседа у Србији током XИX и почетком XX века

Сиромашни сељаци су, одлазећи у печалбу у мање или веће градове наше земље, били сведоци огромних животних тешкоћа и беде којој су били изложени градски радници када су губили посао и буквално остајали на улици, а врло често су сами на својој кожи осетили све ове тешкоће. И због тога им се чинило да су ипак, у односу на градски пролетаријат који живи искључиво од најамнине, како-тако обезбеђени ако бар у селу имају неко склониште, ако имају бар неко упориште где живе њихове породице и где и они сами живе када нису у печалби. Па онда, када су упркос свему овоме напуштали своја села и настањивали се у појединим градовима, сиромашни сељаци нису одмах продавали своју земљу и кућу, него су настојали да то некако сачувају. Али убрзо су ипак морали да и то мало имање продаду, борећи се са немаштином којој су били изложени у градовима, где су радили углавном као неквалификовани радници и где су имали слабо плаћена и нестална запослења.

Поред ових узрока, који по мишљењу Ј. Петровића (Јеленко Петровић „Прелазак сељака у вароши и раднике“, 1924) утичу на сељака да не траже зараду у варошима и фабрикама и који их задржавају на селу, не дозвољавајући им да пређу у градове, а које смо горе цитирали и укратко показали њихову неоснованост, исти аутор у ствари најважнијим узроком који задржава сиромашно сељаштво на селу чак и онда када нема ни најосновније економске услове да може тамо опстати, сматра установу окућја или установу заштите земљорадничког минимума, која се заснива на познатом § 471, тач. 4а Грађанског судског поступка за некадашњу Краљевину Србију.

УКАЗ КНЕЗА МИЛОША ИЗ 1836: Установа окућја установљена је једним указом кнеза Милоша из 1836. са циљем „да би се предупредила биједност и пропасти многи фамилија, које отуда происходе, што многи задужују се на сва своја движима и недвижима добра, па кад не могу овог свог дуга исплатити, продају им се сва добра на које су дуг учинили, и тако им жене и деца лишена свога имјенија, сасвим пропадају…“, како стоји на самоме почетку овога указа, и касније обновљена 1861. а допуњавана 1875. и 1898. са важношћу на територији Србије и после 1918. са проширењем њеног важења од 1923. и на територију Босне и Херцеговине), узимала је у заштиту и обезбеђивала земљорадницима од продаје за дугове известан минимум земље, који је износио по пет дана орања и кућу са окућницом величине до једнога дана орања на сваку пореску главу.

Уз ово се заштићује и нужни минимум живог и мртвог инвентара који је потребан за вођење једног сеоског газдинства. И минимум земље који се заштићује окућјем био је мањи ако се радило о правима фискуса за наплату пореза или за наплату казне и точкова по осудама за бешчастна дела. По прописима § 471 тач. 4а Грађанског судског поступка земљораднички минимум не само да није могао бити продан на захтев поверилаца за дугове који су сељаци имали, него ни сами сељаци нису могли продати ништа од овог; установом окућја заштићеног минимума.

Они су то могли учинити само у том случају ако би пред надлежним властима доказали да више нису земљорадници, дакле да се баве неким од неземљорадничких занимања. Тако, према мишљењу Ј. Петровића, када је неки земљорадник принуђен и решен да прода један део минимума који је заштићен окућјем, закон му то не да, онда он (сељак који се нашао у таквој ситуацији, толико тешкој да мора да прода и неки део земље за коју се он увек грчевито борио), налази по овом аутору врло једноставно и просто решење: „Он се помучи и извуче из неприлике и имање му остане.“

Како се он то помучи, по цену каквих жртава и на који начин, и да ли уопште успева да се извуче из неприлика и тешкоћа или приступа изигравању прописа и продаји једног дела имања, аутор овде не говори ништа о томе.

Кад је ипак неки земљорадник одлучио да пређе у град и да се посвети неком другом занимању, на пример, зато то што му је посед недовољан и не може да се на њему исхрани, па због тога хоће да прода своје имање и да напусти село, у томе се пред њим испречава низ формалних и правних тешкоћа у вези са прописима установе окућја, које су, по истом аутору, „често несавладиве за једног просечног сељака“. Зато такав сељак, наставља аутор, одбацује своју намеру да напусти село, или овакву намеру одлаже, па тако најзад остане ипак ту где се затекао. Овај утицај окућја задржава на селу и оне земљораднике који и немају пуни минимум који се заштићује окућјем, него имају само које парче земље и нешто стоке. И овде доприноси задржавању сиромашних сељака на селу, по цитираном аутору, та околност што наш сељак има мало потреба па тако, уз мало зараде, као надничар, печалбар или наполичар, успева да састави крај с крајем.

Исти аутор, говорећи о повластицама установе окућја у односу на земљораднике који си баве печалбом, сврстава све печалбаре у четири категорије: пољопривредни радници; печалбари еснафских заната (ћерамиџије, црепари, циглари, рудари итд.); печалбари еснафских заната (дунђери, зидари, дрводеље, каменоресси, грађевински предузимачи, лончари итд.); амерички печалбари свих занимања.

Третирајући опширно поједине категорије ових печалбара у погледу заштите њиховог имања у вези са прописима окућја и у вези са применом ових прописа у пракси која се искристалисала код судова, он доноси закључак да скоро сви ови печалбари, са изузетком појединих мајстора и предузимача који и добро зарађују и који су се потпуно посветили овим занимањима и прекинули везу са селом, уживају привилегије које им даје установа окућја у погледу заштите њиховог имања од продаје за дугове и т.сл. Али у исто време ова установа вештачки везује за село знатан проценат ових сељака који немају основних економских услова да и даље остану на селу, а то су као што видимо у првом реду, многобројни печалбари.

Како излази из предњих излагања, Ј. Петровић сматра да је установе окућја спречавала и у великој мери онемогућавала сиромашне сељаке и печалбаре да прелазе у градове и у индустријске центре, и уопште, да напуштају село.

Да ли је заиста ова установа имала тако велики утицај на друштвено-економске прилике у Србији и то, како до 1918. тако исто и после? Да ли су заиста ови правни прописи могли да кроз читаве деценије, скоро кроз читаву новију историју Србије спрече или увелико отерају појаву преливања осиромашених и пауперизираних слојева сељака у редове градског пролетаријата, да ли су могли да спрече појаву класног диференцирања на селу?

Ако посматрамо установу окућја од њеног оснивања 1836. када се она простирала на све дужнике уопште, без разлике на њихово занимање, а са циљем спречавања појаве „бескућништва и сиротиње“ и од 1351. када је ова заштита сужена само на земљораднике, па надаље, са њеним каснијим допунама и све до периода између Првог и Другог светског рата, – видимо да је, према Петровићу, циљ ових прописа био да се спречи извлашчење и бескућништво земљорадника како се у земљи не би створио пролетаријат, који би био опасан по јавни поредак и будућност народа. „Поред тога ова установа имала је не само да спречи развитак сеоског пролетаријата, него је имала и да спречи стварање великих поседа. Исти аутор тврди да је установа окућја била камен спотицања „слободном промету земље и безмало неотклонива препрека закону привредног диференцирања“ и да је уопште ова установа углавном постигла и остарила циљеве ради којих је била основана.

СИРОМАШНИ СЕЉАЦИ, ЗЕЛЕНАШИ, ЋИФТЕ И ТРГОВЦИ: Ми се, међутим, не бисмо могли сложити са закључцима и оценом коју Петровић даје у погледу успеха установе окућја. У времену свога увођења 1836. па и онда када је била обновљена 1861. и свакако за још извесно време после тога ова установа је у условима који су у том времену владали у Србији уопште и специјално на селу, када је тамо још увек у великој мери преовлађивала натуралистичка привреда, када је капитализам још увек споро продирао на село и када због свега тога, и поред постојања и дејствовања зеленашког капитала, још није било дошло до класног диференцирања у већем степену, ова установа је у мањој или већој мери одговарала својим задацима које су пред њу били постављени.

Међутим иста та уста нова и исти прописи дошли су и морали су неминовно доћи у сукоб са друштвеном стварношћу, са новонасталим економским и социјалним условима у Србији, који су у другој половини: XИX и нарочито у првим деценијама XX века (пред Први светски рат и после њега) – јавили као резултат све бржег продирања капиталистичког начина производње у село, као резултат све бржег развијања индустрије, рударства и других привредних грана, што је неминовно повлачило за собом прилив радне снаге са села у градове.

Продирање капитализма у село довело је до класног диференцирања, до раслојавања села, довело је до тога да су сељаци који су се били задужили код појединих зеленаша, ћифти, трговаца и разних провинцијских банака, губили су земљу не само изнад минимума, који је био гарантован прописима окућја, него су, благодарећи изигравањима и заоблиажењима ових прописа и другим подвалама и смицалицама које су уз помоћ власти спроводили разни сеоски и градски шпекуланти, зеленаши и трговци и банкари, губили и сам минимум, претварани су у паупере прелазили у градове. Због свега тога ови прописи су могли само у врло малој мери да сачувају сиромашне сељаке од тога да им се не изврше принудне продаје њихове имовине онда када би запали у дугове.

Овде подсећамо на податке које смо цитирали у трећој глави, из којих се види да је у Србији само у времену између 1831. до 1908. било извршено око 120.000 принудних јавних продаја имовине појединих дужника и да је на тај начин било распродато 164.000 разних непокретности.

ТРШИЋ, ЛОЗНИЦА: Пољопривреда некад

Ако су сиромашни сељаци и печалбари били решени да дефинитивно напусте село, да продаду своју земљу и да се посвете другим занимањима, ни онда их у томе нису могли спречити прописи окућја, јер је по самим овим прописима било могућно да оваква лица стварно или фиктивно промене своје основно и главно занимање, да поднесу доказе о томе да могу продати своје имање у селу, што све није претстављало непремостиве тешкоће.

Тако видимо да су, и поред прописа окућја, многи сиромашни сељаци, који су углавном живели од печалбаре, могли, уколико би се за то стекли и други услови, које смо раније поменули (могућност налажења релативно сталног запослења у градовима), да пређу у градове.

Тако исто тврдимо да је, и поред установе окућја, дошло у нашем селу у Србији до имовинског и класног диференцирања, до пропадања и пауперизирања многих сељака, чију су имовину приграбили богатији сељаци у малим селима, као и представници новчано-зеленашког капитала, на пример трговци у градовима итд.

ПАУПЕРИЗОВАЊЕ СЕЉАКА: О овоме сведоче, на пример, раније изнети званични подаци; из којих се види да је 1867. на сваких 100 сељачких породица 5 породица било без земље, 1880. овај број се подигао на 16,70, да би у 1897. достигао 21,57 породица.

Класно диференцирање на селу у Србији крајем XИX в. види се такође и из промена у структури поседа које се запажају између 1889. и 1897. Док је 1889. према званичним статистичким подацима, било 177.532 поседника са поседом до пет хекатара, а 67.000 поседника са поседом од преко 5 хектара, дотле је 1897. са поседом до пет хектара било само 160.165, а са поседом од преко пет хектара већ је било 133.046 поседника.

Раслојавање на селу и стално пауперизирање сељака наставило се и даље са почетком XИX века. То се види из следећег прегледа бројног стања лица која су била без икакве имовине:

Ови подаци показују како се крајем XИX и почетком XИX в. непрекидно вршио процес класне диференцијације на селу у Србији и поред постојања установе окућја. Овај процес се наставио све до 1914, а после 1918, одвијао се још бржим темпом. Дошло је, дакле, оно што су тобоже хтели спречити представници владајуће класе у Србији, када су доносили прописе о окућју, дошло је до стварања пауперизираних сељака на селу и најзад, дошло је нарочито у времену између два последња светска рата, до стварања чврсте политичке везе између градског и сеоској пролетаријата, од чега су нарочито страховали представници буржоазије . Овај страх буржоазије избија између осталога и из излагања самог Ј. Петровића.

Потврду о улози и резултатима установе окућја, управо о томе да је ова установа дошла у сукоб са новонасталим друштвеним и економским условима у Србији, тако да није могло одговорити задацима који су својевремено били пред њу постављени, можемо видети не само у положају у коме се налазило наше село крајем XИX и почетком XX века и нарочито у периоду између 1918. и 1940. години, о чему смо и у овом као и у ранијим поглављима већ дали довољно података, него потврду за наше мишљење о овоме можемо наћи и у самим радовима Ј. Петровића, само ако их пажљиво анализирамо.

Тако на једном месту овај аутор, говорећи баш о томе како је окућје било скоро непремостива препрека закону привредног длиференцирања, каже: „Закон привредног диференцирања могао је и поред окућја у приличној мери дејствовати, благодарећи поглавито томе што је нешто близу 60 одсто обрадиве земље стајало у слободном промету изван круг а окућног права (поседи који су обухватали више од пет дана орања), затим продајама имања за наплату пореза или штете и кривичних трошкова по бешчастним делима, и најзад, благодарећи изигравању закона.“

И даље, аутор, враћајући се на питање успеха или неуспеха установе окућнице каже: „У борби живота, неке сеоске породице биле, су изложене, друге нису могле прибављати земље сразмерно увећању својих пореских глава. Тако се, у резултату са намножавањем сеоског становништва, јавио и створио онај слој сеоских паупера, чије је стварање законодавац хтео окућјем спречити…“
…

Као што смо из свега досад наведеног могли видети, ни установа окућја ни други узроци који се наводе; од појединих аутора не могу спречити сиромашне сељаке међу њима у првом а реду печалбаре, да онда када у селу ме могу да опстану на својим сићушним поседима, прелазе у разне градске и индустријске центре и тамо се стално настањују. Разуме се, као што смо рекли већ раније, ови полупролетаризовани сељаци прелазе у градове тек онда ако тамо могу да пронађу неко релативно стално запослење помоћу којега ће моћи зарадити хлеб за себе и своје породице. Иначе, ако овакво запослење не би могли добити, они и даље остају у својим селима, одлазе стално у печалбу, настојећи на тај начин да се некако одрже у животу и у ствари стално стојећи, како Маркс каже, једном ногом у глибу пауперизма. И зато се овај део сиромашног сеоског становништва уопште и, у овом конкретном случају у печалбарским крајевима Источне Србије, као што то напомиње Маркс, говорећи о релативно сувишном становништву на селу, стално налази приправан да ускочи у градски или мануфактурни пролетаријат и само вреба погодну прилику за тај преображај“ (реч мануфактура, као што је познато, узима овде Маркс у смислу непољопривредних индустрија). Ово релативно сувишно становништво са села прелива се и отиче непрекидно у градове, али се то нарочито запажа онда „кад се одводни канали изузетно широко. отворе“, тј. када се ово становништво, као што смо већ и раније на то указивали, може, благодарећи повећаној тражњи радне снаге, која је резултат оживљавања привредне делатности, привремених периода полета и повољних коњунктура, запослити у градским и индустријским центрима и тамо наћи могућности за свој опстанак…

Закон о шест дана земље

Закон о шест дана земље (24. децембар 1873). То је без сумње најважнији од свих закона Маринковићеве Скупштине. Још 1834. кнез Милош, да би сачувао земљу сељаку. прописао је да се сељаку не може продати за дуг кућа, баштина, два вола и крава. То је било окућје сељаково, обезбеђено од његових поверилаца Законик о грађанском судском поступку од 1865 проширио је окућје на два дана земље. Маринковићева Скупштина отишла је још и даље: она је решила да се земљоделцу не може узети у попис „кућа са зградама и плацем до јединог дана орања“, и осем тога „пет дана земље рачунајући дан на 1.600 кв. хвата, свега, дакле, шест дана (старинска мера за дужину хват износи, 6 стопа, или 18 шака, или 72 палца, односно 1,8965 метара, квадратни хват је, дакле износио око 30 ари, што значи да је од пописа било заштићено 1,8 ха, прим. ред.).

Тих шест дана сељак није смео ни задужити ни отуђити. Неотуђиво породично добро, окућје се само деобом између наследника дало разорити. У случају нужде, сељак се могао задужити само код јавних каса, али ни код њих није могао задужити два дана земље и кућу с плацем. Законски пропис о окућју од шест дана могли су само за будуће дугове: са раније дугове остајали су у важности стари законски прописи о окућју од два дана…

Већина скупштинска, састављена махом од људи из народа, била је дубоко уверена о потреби закона о окућју. Презадуженост сељака све се више ширила; ако це није хтело да сењак изгуби земљу, требало је учинити једно од двога: или отворити сељаку кредит код јавних каса или му забранити задуживање код приватних зајмодаваца. Поред свих покушаја, кредит сељака код јавних каса никако се није дао уредити; према томе није остало ништа друго него да се сељаку онемогући задуживање код приватних зајмодаваца.

Мишљење је владало да наш сељак још нема потребе за произвођачким кредитом: он се задужује због неродних година, помора стоке и сличних елементарних несрећа, или због лудих скупих обичаја приликом женидбе и удадбе. Као што ће доцније Михаило Аврамовић рећи: „Наш сељак све до осамдесетих година прошлог века задуживао се поглавито за храну и гозбе“. Скупи обичаји приликом женидбе и удадбе били су рђави обичаји од којих је наш народ ваљало одвикавати; што се тиче неродних година, сељака је од њих ваљало обезбедити општинским кошевима и позајмицама из јавних каса. Уверена да се сељак не задужује за производне циљеве, скупштинска већина није у ограничењу његове кредитне способности видела никакву сметњу нашега привредног напретка.

У сваком случају Скупштини је било много стало до одржавања малог поседа. Задуживање сељака могло се схватити као природни процес којим се од малог поседа иде ка средњем и великом поседу. Ове промене у организацији непокретне сопствености нису морале бити апсолутно зло за нашу народну привреду: средњи и велики посед имали су својих добрих страна. Али Скупштина није гледала тако на ствари: пропаст малог поседа она је сматрала за страховиту несрећу. Скупштина је била добрим делом састављена од малих сеоских газда кођи су пропадање своје класе изједначавали с пропадањем народским. Мале газде хтеле су пошто пото да одрже своју друштвену класу…