Будућност пољопривреде Србије: ОСНОВНИ СМЕРОВИ РАЗВОЈА

Сагледавање развоја пољопривреде једне државе значи истовремено сагледавање развоја државе и њеног народа у целини по најмање три групе:
– укупна вредност пољопривредних (примарних и секундарних) производа,
– запосленост у примарном (производном) и секундарном (прерађивачком) делу;
– вредност одржавања целокупне територије државе.

Ово се посебно односи на групе држава (у које спада и Србија) у којима вредност пољопривреде учествује у високом проценту у бруто дохотку државе (већ са 10 – 15%).
По свом положају и природним климатско-земљишним условима Србија спада у делове света, који могу да буде веома конкурентни са великим асортиманом производа од највећег значаја. Основу тога чини биљна производња као основа за развијено сточарство и услове за интензивну повртарску и воћарско-виноградарску производњу. Велики део такве производње може да буде под потпуном контролом и са свим испуњеним условима за органски (биолошку) производњу.

По укупном стању последњих година пољопривреда Србије спада у најнеразвијеније у Европи. Са ниским приносима и високим трошковима, без значајније контроле порекла, пољопривредни производи Србије не могу бити конкурентни и не могу бити тражени. Врло мало учешће тих производа у извозу односи се скоро искључиво на примарне производе (пре свега жита). Укупну потешкоћу представља и чињеница да је Србија присиљена да увози неке од оних производа (месо, млеко) чија би производња могла да буде много већа од сопствених потреба.

У вези помоћи државе пољопривреди истичу се две групе чињеница:
– укупна помоћ (учешће у буџету државе) је релативно ниска и апсолутно мала;
– већ годинама настава се устаљено „гажење пожара“ у виду ситне помоћи у виду надокнада за неке набавке или по величини површина.

У више покушаја неког усмеравања развоја пољопривреде Србије преко „стратегија развоја“ није се добијао готово никакав позитиван помак:
– ни једна од стратегија није јасније постављала циљеве, који су требали да буду постигнути на крају периода;
– реализација усвојених стратегија није била под контролом у примени постигнутих резултата у току разматраног периода.

По постојећем стању пољопривреда Србије је оптерећена већим бројем група потешкоћа, које би морале да буду реално сагледане и још реалније сагледано њихово решавање. Неке од тих група су опште познате и признате, па их је лакше сагледати по обиму, времену и начину решавања. То би на пример било:
– број постојећих пољопривредних газдинстава и просечна величина;
Постојећи број од око 600 хиљада са просечном површином обрадивог земљишта око 5 хектара не може ни по каквом основу да испуни просечне норме савремене (конкурентске) производње;
– старосна структура власника и корисника газдинстава;
Најмање једна трећина власника-корисника газдинстава није способна да прати развој и да испуњава минималне норме савремене пољопривреде;
– недовољна (непостојећа) удруженост газдинстава;
Оба начина повезивања (хоризонтално – произвођачко и вертикално-прерађивачко) су толико обавезно да се испуне норме конкурентности у погледу трошкова и квалитета производа;
– стручна обученост за савремено газдовање;
Минимални услов за савремену пољопривреду је висок степен стручне обучености и редовно дошколовавање са новим степенима развоја;
– стручно-саветодавна помоћ;
Добра саветодавна служба је обавезни саставни део савремене пољопривреде са искусним стручњацима-специјалистима.

Друге групе потешкоћа су оне, које се теже сагледавају и често погрешно тумаче, уз појаву злоупотребе, као на пример:

– непознавање услова за одржавање квалитета земљишта;
Укупна вредност обрадивог земљишта се одржава преко редовног органског ђубрења стајњаком и зеленим ђубрењем. Тиме се између осталог истовремено повећава и способност чувања влаге и обезбеђују услови за здраву органску производњу;

– појам наводњавања у пољопривреда;
Србија има на располагању релативно мале количине квалитетне воде за наводњавање у пољопривреди. Већина постојећих н ачина наводњавања оду користи нерационално. Из тих разлога ће вода у пољопривртеди све више служити само у посебним наменама који то заиста оправдавају и са начионима коришћења већег степена искоришћења;

– услови за контролисано органску производњу;
Појам органске производње значи врло строгу примену услова и контролу у целом низу од почетка до коначног потрошача. Са испуњавањем тих услова Србија има велику шансу да се уврсти у оне, који већ данас служе за углед.

Услови развоја пољопривреде Србије до 2025.

Од великог броја услова за стабилност развијене конкурентске пољопривреде треба издвојити оне, који чине основу. То су они већ наведени: смањивање броја пољопривредника, њихово удруживање и усмерено школовање до специјалисте. Те основне услове „прати“ још много других, који су такође важни као обавезни саставни део.

1. Смањење броја пољопривредника
Овај задатак као веома значајан и јако сложен може да се онако успешно изведе, како је то већ урађено у неким државама Европе, које иначе служе као угледне. У том погледу држава мора да буде носилац-организатор, али и вишеструки помагач због циља, који се за њу значајан. У предвиђеном периоду развоја од 10-так година укупно смањење броја пољопривредника би морало да буде за најмање једну трећину. У истом периоду све мере (подстицаји) државе би требале да наводе на даље смањивање до тога да опстаје једва половина данашњег броја пољопривредника;

2. Обавезно удруживање
Удруживање као мера са вишеструким користима (мањи трошкови, бољи квалитет, сигурнији пласман, . .) мора да се наметне само по себи, свакако у добро организованим условима у производњи, у преради, у пласману. И за то већ одавно постоје примери за углед, који су већ уходани и који функционишу без озбиљнијих потешкоћа! Највише раширен и препознатљив је појам удруживања око савремених машина и уређаја великих капацитета и квалитета рада.

3. Редовно и допунско школовање
И овај услов је не само потребно испунити, већ је и веома логичан. Изванредан развој пољопривреде у свим деловима и детаљима захтева формирање уских специјалиста-одгајивача, уз обавезу редовног допуњавања већ стеченог знања нових сазнањима и искуствима!

У наставку треба да се истакну још неки услови у развоју полјопривреде Србије, који не би смели да заостају као мање важни или мање приоритетни. То би били на пример:

а. Одржавање квалитета земљишта
На овом месту треба само поновити да се вредност одржавања квалитета земљишта подразумева као обавеза државе колико због његовог сталног смањивања и због многих осталих позиотивних утицаја (лакша обрада, боље подношење сушних периода, сигурнија здрава органска производња, . .)

б. Развој сточарства
Сточарство се истиче пре свега као грана којом се даље оплемењују примарни биљни производи и повећева укупна вредност површине земљишта. Одмах иза тога се намећу још две значајне предности:
б-1.) преко стајњака као најважнијег органског ђубрива утиче на одржавање квалитета земљишта и на повећавање услова за органску производнју;
б-2.) сточарство обезбеђује много већи степен запослености као значајан услов за решавање проблема вишка пољопривредника.

ц. Органска производња
У светским размерама органска произвдња се ставња на високо место у приоритетима развоја сопствене пољопривреде. То важи и за Србију због домаћих потреба, као и због прилика да се сигурније нађе пласман у свету. Основни услов су површине земљишта, које су оспособљене за ову сврху, а затим примена свих договорених мера и строга контрола њиховог спровођења.

д. Прерађивачка индустрија
Индустрија прераде примарних производа пољопривреде мора да проистекне као обавезна и логична. У том погледу и држава поставља то за циљ, па треба очекивати помоћ у усмеравању вишеструког удруживања до сигурног пласмана коначних производа. То је даљи виши степен и веће вредности пољопривреде са производима који су припремљени за непосредног коначног купца.

Без обзира на вредности појединих услова за развој пољопривреде Србије све мере и снаге треба усмерити ка стварању темеља тог развоја. Реализација свих услова и мера је за државу и услове Србије тежак, сложен и непопуларан задатак. Почев од решавања вишка пољопривредника, преко обавезног удруживања и још обавезнијег школовања па све до формирања прерађивачке индустрије и пласмана коначних производа. Треба истовремено јаче истакнути и повољност. То је да су све то у сличном облику већ прошле државе у непосредној околини Србије, што у великој мери олакшава сагледавање правих усмерења у развоју пољопривреде и начинима постизања циља.

Проф. др Милан Ст. ТОШИЋ