Поплаве – суше: Пољопривредно земљиште – сунђер или бетон?

И поплаве и суше спадају у елементарне непогоде. Заједничка особина им је да наносе велике штете.

Али, има и разлика:
– поплаве се тешко предвиђaју, наиђу брзо, трају кратко, угрожавају насеља, путеве, привредне објекте, а штете се лакше сагледају и тачније процењују;
– суше се теже предвиђају, трају дуже, директно угрожавају пољопривреду, штете се теже сагледавају и процењују.
Од поплава и суша највеће штете има пољопривреда. Помоћ најмање долази од осигуравајућих организација (због малог удела осигуравања), док помоћ државе зависи од много фактора.
Почетком марта ове године поново је Србија под стресом. И поново од великих поплава и увођења ванредног стања у 15-так општина. Овог пута, надајмо се, штете ће бити значајно мање него пре само две године. И помоћ државе ефикаснија, како се обећава.
Појава обе непогоде везане су за – земљиште. Код великих падавина земљиште је немоћно да сву количину упије и задржава. Тада се вишак воде слива у водотокове, они се брзо напуне и препуне, па и изливају. И појава суша је директно везана за земљиште. Резерве воде брже или спорије у мањој или већој мери се потроше од биљака или испаре.
Обе ове чињенице су одавно познате не само стручњацима, већ и сваком ко се бави пољопривредом. А позната је и још једна једноставна чињеница. То је да земљишта нису једнака, да се чак суседне њиве разликују на семо по класама квалитета. Највеће разлике су у капацитетима земљишта управо за – воду:
– једно земљиште може да прими у себе велике количине воде (падавина) и да то чува за дужи период. То су земљишта која се добро обрађују, повремено и дубље ору, по потреби и подривају. Важно је да земљишта ове групе имају већи садржај органске масе (хумуса). Таква земљишта су са становишта воде као – сунђери!
– неко друго земљиште је у погледу воде прави – бетон! Таква земљишта су плитка, слабо обрађивана, са мало органске масе. Ова земљишта приме у себе само малу количину падавина, а већ и код краћих суша немају резерве воде за биљке.
У погледу поплава и суша наведене разлике могу да буду од огромних вредности. Земљишта групе „сунђер“ могу да заприме најмање двоструко више падавина него земљишта групе „бетон“. Ако би пољопривредна земљишта запримила само за 20 – 30% више падавина, толико би воде дошло мање до водотокова. Даље последице су веома логичне: мање опасности од изливања, мање порушених кућа, мостова, путева, . .
Али, и у „наставку“ тога дочекује нас већ за који месец могућа опасност од суша. Земљишта „сунђер“ имају веће резерве, оне се дуже чувају, па се и дуже суше безбрижније сачекују. То нам показују и сећања на 2014. годину. Тада је на многим њивама суша „обрала“ сав кукуруз, док је на оним правим домаћинским нанела, ипак, сношљиву штету!
Пољопривреда Србије се већ деценијама не усмерава ка стабилности на дуже стазе. У том погледу су најугроженија управо пољопривредна земљишта. Чак се доводи у сумњу да ли заиста зна да су земљишта управо највеће богатство пољопривреде једне државе! А још теже је да се схвати да се лоше пословање са земљиштем озбиљније примети тек када је уништавање већ добро поодмакло! У свему томе као нека врста закључка би била двојака:
– за опоравак пољопривредног земљишта потребно је много година са добрим усмерењем и јасном поставком: желимо квалитетна земљишта са довољно органске масе не само за здраву органску проиводњу, већ и као заштиту целе државе недаћа због поплава и суша;
– одлука о опоравку земљишта мора да буде донета на највишем државом телу са важењем до постизања циља; текуће владе и ресорни органи тада су само извршиоци и контролори спровођења текућих задатака.
У пољопривреди се ништа не дешава или мења „преко ноћи“. Тако је са спасавањем земљишта и њоговим довођењем у квалитетно органско земљиште (независно од класа по квалитету), исто као и са општим подизањем нивоа сточарства као непосредне надградње. Подједнако тешко и дуго ће трајати увођење нових схватања, технологија или поступака. То се свакако односи на појам удруживања, без обзира да ли на заједничку набавку и коришћење савремених машина, на обједињену набавку свега што се масовно купује или продају сопствених производа, па до изградње и коришћења заједничких стаја. На „врху“ тога ће свакако бити обавезно и врло усмерено школовање до све ужих специјалности и стално, обавезно годишње „допуњавање“ и сталну размену искустава.

Др Милан Ст. Тошић
ред. проф. у пензији