Одлуку о обележавању 15. октобра – Међународног дана сеоских жена, Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је у децембру 2007. године, сматрајући да је неопходно препознати и уважити значајан допринос сеоских жена у производњи хране, чиме се доприноси развоју и искорењивању сиромаштва у руралним подручјима на глобалном ниову.
Поводом обележавања Дана сеоских жена, СКГО је својим чланицама упутила анкету која је била један мали корак у циљу сагледавања стања, али и начин да се тема о положају жена на селу отвори. Тим поводом, СКГО је прикупила податке из 40 локалних самоуправа[1], а подаци нажалост указују на незадовољавајући положај жена у одлучивању у локалној заједници.
На основу достављених података, свега 244 жена од укупно 3091 чланова (7,8 одсто) је у чланству савета месних заједница. Од укупно 812 савета, свега 49 на челу има жену. Оваква заступљеност је знатно мања него заступљеност жена у Народној скупштини и скупштинама општина и градова, која захваљујући законски прописаним квотама износи до 30 одсто, док је проценат председница сличан проценту председница/градоначелница који износи 5,9 одсто на нивоу читаве Србије, што је такође показатељ ниског учешћа.
Слабо учешће жена у саветима може се схватити и као последица свеукупног лошег стања описаног у Националној стратегији за родну равноправност 2016-2020. у коме се о положају жена на селу наводи:
„Кућни рад, брига о деци и стварима готово се у потпуности препушта њима. Уз интензивни рад у пољопривреди, то им поставља велика радна оптерећења. Стил живота жена на селу је претежно традиционалан и патријархалан и тиме су оне двоструко маргинализоване: зато што су припаднице руралних пољопривредних домаћинстава и зато што унутар економске и породичне организације домаћинства имају ограничен приступ приходима, имовини и одлучивању. Оне најчешће не одлучују о пољопривредној производњи.
Имовинске неједнакости по основу рода су веома изражене. Куће у којима живе жене на селу су у 88 одсто случајева у власништву мушкараца, не поседују земљу у 84 одсто случајева и готово да не поседују средства за пољопривредну производњу. Жене чине 55 одсто незапосленог руралног становништва и 74 одсто неплаћених помажућих чланова/чланица пољопривредних газдинстава. Постоје значајне разлике у неформалној запослености између мушкараца (28,8%) и жена (43,4%), а жене из сеоских подручја су осам пута заступљеније у неформалној запослености од жена из градских подручја (5,5%). Знатно су мање покривене пензијским и здравственим осигурањем у односу на мушке чланове домаћинства. Укупно 12 одсто жена нема здравствено осигурање, а више од 60 одсто жена није покривено пензијским осигурањем. Код жена које се налазе у статусу помоћних чланова/чланица домаћинства стање је још неповољније – чак 93 одсто не уплаћује пензијско осигурање, углавном због недостатка новца. Овакав положај их излаже већем ризику од сиромаштва.“
Имајући све ово у виду, намеће се закључак да су неопходне посебне политике и мере подршке за унапређење квалитета живота за жене које живе на селу. Нажалост, већина локалних самоуправа које су одговориле на упитник, навеле су да нема посебних мера, буџетских средстава и подршке посебно намењене женама, а нарочито не женама на селу. Мањи број општина је навео да су средства за рурална подручја под једнаким условима доступна и мушкарцима и женама и да не постоји дискриминација приликом доделе подстицаја. Мањи број локалних самоуправа навео је да се приликом доделе средстава додатни бодови додељују угроженим категоријама и теже запошљивим групама, што свакако представља добру праксу пружања највеће подршке онима којима је најпотребнија.
Области које су предмет подстицаја у пољопривреди су заиста многобројне и разноврсне у различитим локалним самоуправама. Искуство нас учи да се жене чешће проналазе у областима органске производње, пластеничке производње поврћа и цвећа, прераде пољопривредних производа, пчеларства и сличним гранама, те је пожељно приликом одлучивања о областима важно имати у виду да и оне могу бити предмет подршке (тамо где нису), уз узимање у обзир податка да у 84 одсто случајева жене немају у поседу средства за пољопривредну производњу.
Свега три испитане локалне самоуправе позитивно су одговориле на питање о обележавању Дана сеоских жена и то две из Војводине које помажу сеоским удружењима жена да учествују на манифестацији коју традиционално организује Покрајински секретаријат за привреду, запошљавање и равноправност полова, док је једна општина из централне Србије најавила да ће тим поводом организовати састанак фокус групе за израду локалног акционог плана за родну равноправност, чије ће учеснице бити жене са села.
Уз овај преглед ситуације, ваљало би додатно сагледати инфраструктурне могућности које живот на селу нуди: постојање вртића, школе, амбуланте, културних и друштвених садржаја, подршке у бризи о старим и болесним члановима домаћинства, комуналних услуга итд.
Извор: http://skgo.org
Нема коментара
Оставите први коментар