Где је село у глобалном селу? У Србији, упркос путевима који вас пре нагоне да одустанете од циља него да до њега дођете, село није тако далеко као што нам се на први поглед чини. Сусрет урбаног и руралног најпрепознатљивији је у доживљају традиције, која је за многе градске породице и даље део руралне културе. „Чим поменемо традицију одмах помислимо на фолклор, пиротски ћилим или сеоску храну, а мало ко ће, и међу самим Београђанима, помислити на урбана обележја као нешто што преовлађује у нашем културном наслеђу“, сматра Сузана Ђорђевић Милошевић, координатор ТЕМПУС пројекта за успостављање балканске академске мреже за едукацију у области руралног развоја. „Културолошки јаз и даље није тако велики, али јесте опасност да се он продуби. Све мање нас из града имамо некога на селу. Све мање је родбине коју посећујемо и са њом учествујемо у сеоском животу. Док смо имали баке и деке на селу, доживљавали смо га другачије. Сада је та слика упрошећена – неки пропланак, нека национална шара, неко национално јело – и ништа више“.

Село се у домаћој јавности најчешће сељака из крајности у крајност. „Сељак је или паор или фармер, он живи или на огњишту, или на фарми. То није ни огњиште, ни фарма, већ пољопривредно газдинство. Нама је село с једне стране светиња, а са друге синоним за све највулгарније и најзаосталије“, коментарише Наталија Богданов, професорка Пољопривредног факултета у Београду. Та подвојеност између мистификације и вулгаризације успешно буја и без пестицида, јер живимо у држави побрканих вредности и идентитета. „У овој земљи сви су негде привремено и у нечему привремено. То је и сељак који је привремено био грађанин док није остао без посла, па је сад привремено пољопривредник док ишчекује да проради пропала фабрика и опет постане грађанин. Он животари у тој нади, уместо да се суочи са реланошћу и покуша да из ње добије најбоље што може“, каже Богданов.

Тако функционише и добар део институција и струке када некритички прихватају пројекте који се копирају од села у Руанди, до села у Србији, сагласне су наше саговорнице. Страни експерти, који готово ништа не знају о локалним условима, са њима не стижу да се упознају јер су овде привремено, али су зато последице таквог приступа дугорочне. „То није њихов проблем, већ нас који овде живимо. Ми смо ти који би требало да тај новац за пројекте искористимо да их  прилагодимо што више нашим условима, јер нећете сваких месец дана бити у прилици да добијете два милиона евра за унапређење сточарства, или малих газдинстава, сеоског туризма, прераде на газдинству… На жалост“, истиче Богданов, „нема тих фондова који могу да исфинансирају наш немар“.

Уверење да је обавезно град тај који треба да подучава село, јесте пуки стереотип, тврди Ђорђевић.  „Урбана знања су само боље класификована и презентована на један пријемчив начин. Језик којим причају људи из урбаних и руралних средина је различит, али су потребе исте. Можемо да научимо људе на селу да градским језиком објасне целом свету шта имају и шта могу, али да их научимо суштини живота – то знање пре лежи код њих који су више него ми у контакту са реалношћу, са ресурсима и земљом. Наравно да би било најбоље да се те ствари комбинују, и да се искуства модерне комуникације пренесу селу које је још увек прилично затворено према свету. Таква међусобна сарадња би могла да креира неки нови квалитет. Зато ми јако тешко пада што се често срећем са онима који на селу не виде ни људе, ни проблеме које имају, већ само свој извор прихода. Не можете зато што је неко пребројао да нема довољно становника, те људе одмах да отпишете када планирате пут, водовод, или мобилну телефонију. И да их тако додатно удаљите, гурнете још дубље у сиромаштво јер не производе тржишне вишкове и да их, као један наш бивши министар етикатирате као „хоби-фармере“. Сиромаштво није хоби, нити се одговори за село могу тражити у статистици, која често може да заведе“.

Велике разлике на мало километара

Упркос мањкавостима домаће статистике јасно је да је Србија према европским мерилима ниско урбанизована земља, где рурална подручја чине 85% терирорије, рурално становништво више од половине популације, али које ствара тек две петине БДП-а. Низак ниво урбанизације није само последица мањка градског становништва већ и лоше инфраструктуре ван главних урбаних центара, што многа рурална подручја чини непожељним за економска улагања. Стога је село већ деценијама извозник радне снаге у градове, брже стари од града, заостаје по учешћу радно способних, лошије се школује и лечи. Становништво се и даље превасходно ослања на примарну пољопривредну производњу која у неким регионима премашује трећину друштвеног производа и обезбеђује више до трећине укупне запослености. Овако висока зависност руралног становништва од пољопривреде сврстава Србију у ред најаграрнијих земаља Европе, а скоро две трећине сиромашних живи у руралним срединама.

Ипак, није живот у сваком селу исти јер руралне области у Србију карактеришу огромне разлике на само пар стотина километара, а које директно указују на њихову повезаност са урбанизацијом села. У Војводини готово две трећине домаћинстава производи вишак за тржиште, док је у југисточној Србији то у стању мање од четвртине. Војвођанска сеоска домаћинства своје производе продају преко задруга, локалним предузећима за откуп или директно прерађивачима, док је пијачна продаја готово искључиви начин продаје млечних прерађевина, меда, прерађевина од воћа и поврћа, који су основни производи газдинстава  у брдско-планинском подручју. У условима кризе показало се да јој најбоље одолевају газдинства средње величине, мешовитог типа, диверсификованих пољопривредних прихода и где је носилац домаћинства факултетски образован. Међутим, две трећине сеоских домаћинстава нема тржишне вишкове, свега нешто преко 6% има диплому више школе и факултета, а само 3% има приватни посао који упошљава и друге. Таквих је највише у трговини и пољопривреди, а незнатан број у индустрији. Око петине руралног становништва бави се приватним послом који не упошљава додатну радну снагу, и то највише у пољопривреди и у далеко скромнијем броју у трговини и грађевинарству. Хронични проблем за покретање већег броја производних програма је недостатак капитала, будући да је свега 5% газдинстава користило наменска средства из локалних и републичких фондова, док је 80% ослоњено само на скупе позајмице комерцијалних банака.

Овакво стање, као и прелиминарни резултати најновијег пописа на основу којих је већ сада јасно да ниједан рурални регион не бележи демографски раст, указују да је миграција градског становништва на село и даље на нивоу појединачних случајева а не тренд, констатује Наталија Богданов. Поред пензионера који долазе на село како би уступили станове у градовима својој деци, и оних које се враћају породичним имањима јер су пропала предузећа у којима су радили, на село долазе и млади људи. „Најчешће су то они који су потекли из тих средина и који након завршеног школовања одлучују да наставе породични посао на имању, упошљавају млађу радну снагу и боље су социјално повезани захваљујући контактима које су стекли током школовања у граду. Другу групу чине млади људи одрасли у граду, често брачни парови, који се нису интегрисали у урбано тржиште рада, имају холистичке представе о сеоском животу и махом започињу органску производњу (али ретко у комерцијалне сврхе, јер су за то потребна веома велика улагања), услуге у туризму или неке друге врсте послова у услужном сектору. Најмање је оних који долазе са неким иоле већим капиталом, а када се то и деси, евалуација претходних програма ЕУ који су били усмерени на подршку успостављања малих бизниса у срединама у унутрашњости показује да се, на жалост, ти послови – чим заживе – првом приликом селе у градове“,  каже Богданов.

Не гради се штала из куће, него кућа из штале

Одлука да се бескрајно чекање на посао на градским бироима рада замени егзистенцијом на селу је паметна, сматра Драго Цвијановић, директор Института за економику пољопривреде. „Сваки човек који хоће да ради може себи обезбедити посао у руралној средини, егзистенцију за породицу и прехрамбену сигурност“.  Србија не може да се развија ако ће село оставити у запећку, а да би се стимулисао не само повратак већ и долазак на село неопходно је да држава, поред већег улагања у путну инфраструктуру, мере аграрне политике у потпуности прилагоди том циљу. „Системским законима треба стимулисати развој свих делатности које имају компаративну предност у Србији или у окружењу. Тамо где нема слободног обрадивог земљишта треба да изнајми заинтересованима државно земљиште, са могућношћу да се оно да у трајно власништво другом или трећем колену, уколико остане на њему. Посебно је важно да се донесе Закон о наслеђивању и коришћењу земљишта, како би се спречило да се на квалитетном пољопривредном земљишту граде тржни центри, а при том нам се гомилају напуштене сеоске куће. Кроз мере аграрне политике треба стимулисати  промену расног састава, сортног семена и аутохтоних сорти како би се подигла тржишност наше производње. Фискалном и кредитном политиком треба подстаћи  производњу у свим објектима, који могу да функционишу по систему франшиза, и оне производе који су специфични за одређено подручје, доброг и уједначеног квалитета и који могу бити профитабилни на страном тржишту. За такву производњу се исплати дати кредите са вишегодишњим грејс периодом и каматом која ће бити стимулативна за даљи развој, али под условом да се производи по технолошком систему који захтева онај ко робу пласира на тржишту. Све производе које то газдинство додатно пласира кроз своју туристичку понуду, на пример, треба ослободити свих намета.  Да би неко развијао посао на селу мора се уважавати економска логика – ентузијазам прође, и не можемо да очекујемо да ће људи радити за један долар, када наш менталитет није као у неким азијским земљама“.

Циљ руралног развоја није ослонац на примарну производњу већ њено повезивање са што већим бројем делатности које ће успешно валоризовати целокупан потенцијал једне територије. „Пољопривреда има проблем спорог обрта капитала, то је сезонска производња и зато морају да постоје додатне делатности“,  објашњава Цвијановић, што захтева специјализацију производње, што већу фазу прераде, организацију и инетересно повезивање. „У локалној заједници, на коју су рурална домаћинства и упућена, треба да постоје стручне службе које ће помоћи ономе који је дошао да нешто покрене, да што пре отвори предузеће, да удружења која нису правни субјекти могу да организују производни ланац и повежу са сличним произвођачима, да постоји туристичка организација која ће направити категоризацију туристичке понуде, и све то повезати у један организовани систем. Ништа локалној заједници не значи да изгради базен а при том има запуштене и необрађене оранице, напуштене сеоске куће, и нема ниједну фабрику. Јер, никада домаћин не прави шталу из куће, него кућу из штале“.

Село није идилично уточиште од разочарања градом нити гарантује успех, поручује Сузана Ђорђевић Милошевић. „Млади људи, посебно они високообразовани, треба да покушају да себе нађу у свом послу и да се у њему остваре, да стекну одговарајућа искуства и везе, јер ако са таквим „пртљагом“ дођу на село то је већи квалитет и за њих и за сеоску заједницу. Покретање посла на селу много кошта, поготово ако не долазите на „своје“, и захтева много различитих знања – српски сељак је „мултипрактик“, он мора да зна и агрономију и економију и метеорологију…Треба почети од малог и корак по корак развијати посао“. Ко на селу тражи усамљеност, тај је погрешио адресу, а најнепожељнији су они којима је смисао свега само у сопственом интересу. „Село нема перспективу у индивидуалцима и то је највећи и најопаснији неспоразум између села и града. То што ћемо се вратити сеоској кухињи, то је матрица на коју се лако качимо, али то није довољно. Заборавили смо на природну потребу да се једни другима нађемо у невољи, да није само појединац важан. Пример мобе, као облика сеоске сарадње, у граду не постоји. Не можемо да се организујемо да очистимо ђубре испред улаза, а камо ли да рачунате да вам комшије помогну да окречите стан, па следеће недеље да и ви на тај начин помогнете њима. У граду је логистика заменила хуманост. А када дође криза, као што се сада дешава, кад нема новчане инфузије за ту логистику, испоставља се да не можемо да решимо проблеме. Решење постоји, јер сарадња на селу није произашла из срца и душе становника већ из природне потребе човека да одговори на околину у којој живи. По мени, то је најважнија окосница којој треба да се вратимо и најважнија тачка нашег сусрета са селом“.

Урбано у сеоском

У Србији 86,3% пољопривредних домаћинства има кућу од тврдог материјала, 93% текућу воду, 99,7%  струју, 88% има тоалет у кући, 85% прикључак за телефон, 97,5% фрижидер, 87,2%  машину за веш, али само 45% поседује прикључак на јавни водовод, а 43,8% рачунар. Квалитетом воде незадовољно је 41,8% сеоског становништва, ваздуха 21,9%, земљишта 25,6%, недостатак асфалтних путева је проблем за 48,4% житеља, гомилање ђубрета за 37,6%, 47,1% незадовољно је осветљеношћу у селу, а 14,2% безбедношћу.

Основне школе постоје у 82% села, обданишта у 39%, а дом културе и/или библиотека у 30% села. Регионалне разлике су огромне у погледу заступљености ових установа, па 39% становништва истиче да је живот у датом насељу представљао велико ограничење у намери да се заврши жељена школа. Поред тога, само 3.4% незапослених лица похађало је додатне облике образовања, а међу онима који нису као најчешћи разлог наводи се недостатак новца ( 43%), потом недостатак интересовања (28%), удаљеност и недостатак понуде одговарајућих курсева ( 9%). Међу додатним вештинама које поседује сеоска популација преовлађују вештине које нису адекватне променама на тржишту рада: 47% наводи као додатну вештину управљање пољопривредним машинама, 46% занатске и техничке вештине, 63% поседовање возачке дозволе, 22% умеће традиционалних заната и рукотворина, док само 27% тврди да поседује знање страног језика, а 33% да се служи рачунаром.

У Србији 41% села има амбуланту, највише у Војводини (87%) а најмање у југоисточној Србији (20%), па 41% руралног становништва оцењује да их живот у датом насељу спречава да посећују лекара у мери у којој је потребно и када је потребно. Од најближег административног центра 20км и више удаљено је 11,1% насеља, 35,3% насеља је удаљено између 10км и 20км, док је 53,6% удаљено мање од 10км.