Пољопривреда Србије: ЗЕМЉИШТЕ – ЈЕДИНИ (прави) РЕСУРС

Реч ресурс (ressource) значи „извор богатства“. За пољопривреду земљиште је заиста једини прави ресурс – једини стварни извор богатства. То је знао и Индијанац –поглавица Сиетла још давне 1854. године. Он је већ тада тврдио да они уче децу да је земља – мати. И да земља не припада човеку, већ човек – земљи!

Последњих 60-так година развој пољопривреде Србије ишао је тако да је земљиште као прави ресурс јако злоупотребљено. У великој броју случајева, пре свега у северном равничарском делу, коришћено је природно богатство земљишта без било какве пажње на очување тог богатства. Тиме се на индиректан начин подлегло притиску (еуфорији) Запада: све већа примена вештачких ђубрива и средстава за заштиту биљака стварали су привид да се брже-сигурније-лакше постиже неки циљ (већи-сигурнији приноси-мање рада). Тиме је, наводно,  чак и престајала потреба за сточарством. Поготово у Војводини: са некадашњих 80 – 90% број стоке је пао на једва 25% неке стандардне норме.

Само, највећи део Западне Европе је чак систематски повећавао број стоке. Из бар 3 разлога: повећана вредност производње, повећање запослености, обезбеђење (очување) плодности земљишта. Разлике између Србије и Западне Европе показали су резултати пописа пољопривреде у 2012. години. Да се наведу само неке:

–          производња млека: Ирска око 1.250, Немачка око 1.700, Холандија око 6.000  –  Србија мање од 300  литара/хектар;

–          број свиња: Данска и Холандија  око 5,  Србија око 1 грло/хектар.

За Србију по структури у пољопривреди Ирска може да буде лакша за упоређење. Своју високу  позицију Ирска намерава до 2020. година да даље учврсти. По плану владе садашња годишња произодња од око 5,4 милијарди литара треба да се повећа на чак 7,6 милијарди/година. Тада ће сваки хектар да „произведе“ годишње око 1.800 литара!

У овом тренутку земљиштеје у Србији  као ресурс  вишеструко угрожено:

– приноси по јединици површине стагнирају,  или чак падају,

– недостатак владе (смањене количине падавина) брзо долази до изражаја,

– немогуће је организовање здраве (контролисане, органске) производње на већим површинама.

Наведени пад вредности ресурса земљишта дешавао се у неколико деценија. Сви планови (покушаји) да се поврати ресурс земљишта мора да рачуна на:

–          велика улагања у заустављање даљег пада,

–          систематско усмерење свих потребних мера за постепено враћање изгубњене вредности (са трајањем од најмање 10-так година).

Најважнији задатак?

Прво – прихватити сазнање о изгубљеној вредности земљишта као јединог правог ресурса пољопривреде.

Друго – усмерити све снаге и могућностги у заустављање пада и усмерење ка повраћају (некадашње) вредности!

Како решити оба задатка?

Одговор је да ће то бити веома тешко.  Са два  основна услова:

–          опште уједињење свих одговорних до парламента државе,

–          са много одрицања и стрпљења за „корак по корак“ у наредних 10-так година;

Свако пропуштање ће значити – немоћ. Немоћ на највишем и најодговорнијем нивоу – почев од науке па све до  одговорних у држави –  парламента као заступника народа!

Србија је у протеклом периоду у много чему копирала САД. Појава и наметање вештачких (минералних) ђубрива је скоро потиснула производњу, негу и коришћење стајњака као органског ђубрива.  Уместо природне борбе против штеточина и болести наметнуто је (и јако раширено) коришћење разних отрова (инсектицида, хербицида). Тиме је у САД јако подигнута продуктивност, која је и за Европу постајала – узор!  Само се у исто време заборавило на једну веома опасну чињеницу: САД су за само 50-так година (1950. – 2000.) изгубили преко 50 милиона хектара пољопривредног земљишта! Разлог: исцрпљивање, сетва истих култура (без враћања стајњака) , ерозија, . . .То у Европи (Србији) нико није пратио, па се и данас не истиче као негативан пример (и штета за свет!). ! То у ствари и није била нека велика штета за САД, које и данас имају велике резерве пољопривредног земњишта.

А Европа или Србија? Овде је сваки хектар драгоцен, поготово у државама где на 1 становника долази мање од 0,5  или чак једва 0,2 хектара (док је то у САД и даље неколико пута више).  И са погледом у будућност вредност земљишта као ресурса може да буде само све већа и већа. Између осталих из бар две групе великих разлога:

а) пораст броја становника света и опште повећање потрошње животних намирница;

б) све мање укупних падавина и њихов све лошији распоред.

Србија се налази у „минут до дванаест“ пред одлуком: усмерити све да се земљиште као једини природни ресурс (право богатство) очува за будућност. Чак и са сазнањем да ће то бити тешко и скупо и да ће захтевати доста одрицања у наредној деценији.

Др Милан Ст. ТОШИЋ

ред. проф. у пензији