Дала град за село и Марка

Горњи Милановац – Вајкамо се како нам је село пусто, без младости. Тачно, али није свуда тако, а могло би, угледајући се на примере који следе, да не буде нигде. Три су испод Сувобора, један из Горње Груже.

Најпре у Горње Бањане, у Алемпијевиће, код Невене и Срђана.

– Још као мали, знао сам да ћу остати на очевини, да ћу бити свој на своме. Истина, био сам примљен на посао у град, али сам се, на два сата пред улазак у фабрику, предомислио; нисам могао себе да замислим у граду – прича Срђан.

На наше питање како су одлучили да споје судбине, обоје су се погледали и засмејали.

– Претпрошле године, дан пред велики снег, Срђан ме је наговорио да пођем за њега. Моји родитељи су говорили да сам још млада, да има времена за удају, али мени се није чекало то „време”, јер време је кад се укаже прилика. Знате, момак се жени кад хоће, а девојка се удаје кад може. И тако, без знања родитеља, ја из свог Озрема (суседно село) дођем у Бањане – описује нам Невена.

Срђан, не скидајући осмех с лица, довршава нам Невенину причу:

– Те ноћи и ујутру нападао је толики снег да се из куће није могло напоље. Њени су били љути, али због снега нису могли да траже своју кћерку. А док је одјуговило и сметови се отопили, ташта и таст су се одљутили. А онда је на свет дошла Лана.

Млада снаха се хвали свекром и свекрвом и каже да прича како две или три генерације не могу да живе сложно под истим кровом важи само за градске породице.

Од Алемпијевића у Николиће, код Љубице и Марка. Они су своје судбинско „да” изрекли пре неколико месеци. Похвалисмо их, али додадосмо да је већу „жртву” поднела млада, јер је дала град за село и младожењу.

– Хоћете да кажете да сам је преварио, а нисам. Ја сам одувек волео трактор, а то је говорило да из села нећу. А Љубица је, пре удаје, долазила из града у нашу кућу, знала је шта је чека и допало јој се. Ево, питајте је да ли чезне за улицама и вишеспратницама – говори нам Марко, уверен да се Љубица није покајала.

Онда млада невеста прича како је ваљало да се штошта научи, јер „није више било маме”.

– Није баш да нисам ништа знала, али сам много од свекрве научила. Нисам, рецимо, знала да месим хлеб, није ми у граду то требало; скочиш до прве продавнице и купиш векну. Свекрва Вера ме је и томе научила, сад сам поносна што знам да умесим прави домаћи хлеб. А, да вам кажем, није у граду живот цвеће: људи раде за мале плате, остају без посла, нервирају се. Овако, овде, радимо на свом имању, колико зарадимо толико имамо, нико нам не прети отказом. У породици се одлично слажемо, а то је, ваљда, најважније.
Љубица и Марко Николић

Ерићи на једном од обронака Сувобора традиционално су кромпираши. А то значи: велике њиве и много посла. Тога се двадесетогодишњи Живојин није плашио кад је, после осмолетке, одлучио да остане на очевини.

– И мој деда Живојин, чије име носим, гајио је кромпир.Код нас је породични обичај да смо добри кромпираши, а народ каже да је боље село запалити него обичај покварити. Док сам ја са радницима у њиви, Илијана је са мојом мајком и баком код куће. Има дана када имамо по 15 радника, и није лако спремити оброке за све њих – озбиљно нас уверава млади пољопривредник.

А Илијана? То је седамнаестогодишња лепша половина Живојинова. Оженио се рано, јер, по схватању патријархалне породице, човек није човек док се не ожени, а ко рано доручкује и рано се ожени, тај се не каје.

– И ја сам дете са села. Живојин и ја смо се забављали нешто више од године, а кад сам дошла у Ериће, све сам знала да урадим. Прича о томе како девојке беже у град и како оне из града нису за сељака, чиста је предрасуда. Ево, код нас у Полому и још неким селима има више момака који су се оженили школованим девојкама из града и све су се снашле. Што се тиче мене, моји родитељи су ми препустили да изаберем хоћу ли се удати у град или село – одважно нам прича Илијана.

Обоје младих Ерића сматрају да живот у граду нити је бољи нити квалитетнији. Онако је како се ко снађе, колико и шта ради. И, кад се укућани слажу, онда нема тога што се не може.

А шта се деси кад се њих двоје у понечему не сложе, кад младожења каже „кошено”, а млада „стрижено”, питамо их у шали.

– Е, онда ја попустим – шалом одговара Живојин.

А у гружанском Липовцу затекосмо Жиловиће, Ану и Немању. Немања је рођен у граду, завршио тамо средњу школу, мајку и оца је оставио у Горњем Милановцу и дошао на дедовину.

– У друга домаћинства, викендом, деца долазе из града да помогну родитељима, а код мене је обратно: моји родитељи долазе из града да помогну сину у селу – каже Немања.

Ана је у Липовац дошла с Рудника, из планинског села Варнице, и није јој требало да се привикава на сеоске послове. Помаже Немањи да обради десетак хектара ораница и узгаја десетак грла крупне стоке, а стигне свакодневно да 50 литара млека претвори у сир. Тако је исплативије, за њен сир се зна и све прода на кућном прагу. Успут, спрема другака Милана у школу и стара се за двогодишњег сина Николу. Њихови синови нису без друштва, мало које село у овом крају има толико деце – за протеклих неколико година у Липовцу је било 28 крштења, мада у овом крају има села у којима годинама није заплакало новорођенче.

И тако, ако бисмо ишли од села до села око Сувобора, Рајца, Рудника и у Гружи, открили бисмо још домаћинстава у којима под истим кровом живе и за истом трпезом ручавају три, чак и четири генерације. Старији су пресрећни због тога. Кажу: „Нек су са нама, па нек ништа не раде (а раде, богами), лакша нам је старост. Од старости и болести, само је самоћа тежа”.