Тржишно или инвестиционо финансирање

Закорачили смо у Нову годину, а незадовољство пољопривредника изгласаним аграрним буџетом од 20 милијарди динара, што чини свега 2,6 одсто националног буџета, још увек не јењава. Како и на који начин ће држава са тако скромним средствима стимулисати пољопривреднике на већу производњу остаје да се види.

Закорачили смо у Нову годину, а незадовољство пољопривредника изгласаним аграрним буџетом од 20 милијарди динара, што чини свега 2,6 одсто националног буџета, још увек не јењава. Како и на који начин ће држава са тако скромним средствима стимулисати пољопривреднике на већу производњу остаје да се види.
Ако је судити по најави министра пољопривреде, новац ће, као и лане, највећим делом, у зависности од брзине пуњења буџетске касе, стизати онима којима је и најпотребнији, а то су мали и средњи производјачи, како министар истиче, који живе искључиво од свог рада.
Ово недвосмислено упућује на закључак да Републичка влада, односно Министарство пољопривреде и даље остаје на курсу социјално одговорне политике. Док је економска ситуација у земљи неповољна, у финансирању пољопривредне производње, бар за сада, не очекују се крупнији помаци. Иако пољопривреда са прерадјивачком и прехрамбеном индустријом пуни 40 одсто националног буџета, на сваки уложени динар доноси пет, тешко да ће у догледно време добити државни приоритет у инвестиционом финансирању, који објективно заслужује. Отуда и све чешћи захтеви да се направи одлучан заокрет у начину финансирања пољопривредне производње.
Државна подршка аграру стимулативним субвенцијама и премијама бар за сада нема алтернативу и ту нема ничег спорног. Ако жели да осигура прехрамбену сигурност нације и стабилно тржиште, држава мора снажније да подупире аграр као што то Заједничком пољопривредном политиком раде све европске земље без изузетка. Зато је од суштинског значаја да се пројекцији аграрног буџета приступи другачије него што се то сада чини.
Заговорници идеје да се аграрни буџет стабилизује на најмање седам одсто националног буџета и прогресивно до 2015. године увећа до нивоа од 10 процената све су гласнији. Тражи се и другачија прерасподела државних средстава намењених аграру – знатнија финансијска подршка по произведеној количини робе а не хектару. Захтева се и преусмеравање расположивог државног новца ка инвестицијама уместо директне подршке тржишту пољопривредних производа. То би дугорочно, сматра се, довело до јачања материјалне основе аграра, економичније и рентабилније производње, стабилизације тржишта пољопривредних производа, јефтиније хране, повећања извоза…

У оптицају је и залагање за модел финансирања пољопривреде који би с временом требало да се извуче испод државног шињела. Ту се првенствено мисли на формирање Српске аграрне банке, са оснивачким државним капиталом, која би пољопривредницима одобравала зајмове с веома повољним каматама. Истовремено, повољним кредитима подупирала би тржишно развојне пројекте у аграру који имају продју на светском тржишту. Слободно банкарско тржиште кредита и даље би, наравно, постојало, али би на њему опстајали само „јаки играчи“, они који су спремни да ризикују и као у сваком послу, у зависности од тржишних кретања, добијају и губе.

Ново време доноси и нове могућности финансирања аграра, пре свега на локалном нивоу. Бројни општински фондови за пољопривреду, формирани последњих година, могу да буду путоказ да пољопривредници и сточари не треба да чекају стимулације за производњу само из централне државне касе већ и из локалних самоуправа у којима живе и имају некретнине. Примери Крагујевца, Сенте, Крушевца, где су општински аграрни буџети на завидном нивоу, то без икакве двојбе најбоље илуструју. Нови закон о задругама, који је на јавној расправи, удруженим пољопривредницима на локалном нивоу такође омогућава погодности у финансирању производње.
Развој тржишта пољопривредних производа и систем јавних складишта донео је, са складишницом или робним записом као хартијом од вредности, и нове могућности пољопривредницима да дођу до зараде и обртних средстава. Залог у роби, смештеној у јавном складишту, ратарима пружа сигурност пласмана, омогућава им да робу продају онда када им цена одговара као и да се кредитно задуже и тако по повољним условима обезбеде средства за улагање у нови циклус производње и набавку основног репроматеријала.

Нема сумње да ће с предстојећим европским интеграцијама улога централне државне касе у подршци пољопривреди и даље бити кључна. Стварање услова да се изнађу и другачији видови финансирања пољопривредне производње неопходни су за релаксацију пренапрегнутог аграрног буџета и његовог преусмеравања ка значајним инвестицијама за будућност аграра.

Коста Рајевић
Пољопривредник бр. 2449

Извор: http://www.poljopartner.rs