„Појава сувишне радне снаге у нашим селима је резултат нашег општег нерада, равнодушности према развијању нашег становништва и оскудице сваке воље за стваралачки рад“, писао је почетком прошлог века један од оснивача задружног покрета поводом пропадања села и одласка његових житеља у иностранство у потрази за послом.

У Србији је 1891. увоз пољопривредних производа премашио два и по милиона динара, од чега је милион и по дато за кромпир и поврће, за пасуљ и грашак око 950.000, за бели и црни лук око 77. 000 и за баштованско семе и расаде око 16.000. динара. У то време пољопривредом се бавило готово 90% становништва, а у поређењу са 1867. годином, када је урађен први попис обрађеног земљишта, 1889. обим ораница под усевима увећао се за скоро 40%. Највише су се сејали кукуруз, пшеница и овас, затим просо, хељда, јечам и дуван, а прошириле су се и површине под виноградима.

И поред плодности земљишта, поврће и индустријске биљке гајиле су се тек успут, више за сопствене потребе него за продају. На пример, површина под кромпиром износила је 1902. свега 9.618 хектара, што је чинило тек пола процента од укупно засејаног и обрађеног земљишта, „а због рђаве неге принос кромпира је био много мањи него у другим земљама. У Србији је по хектару износио само 58 товара, док је исте године у Бугарској износио 143 товара, у Немачкој 167, у Енглеској 174, у Данској 177, а у Холандији чак 211 товара“, наводи 1908. Милутин Савић у књизи „Глад у Округу београдском, узроци и отклањање“.

Земља се обрађивала на застарео начин, највише алатима које су правили сами сељаци. Тек крајем 19. века улази у употребу парна вршалица, када почиње да се увози механизација из иностранства, а није се користило ни вештачко ђубриво. Сама природа сеоских имања је ограничавала рационалну обраду земље уз помоћ савремене механизације, будући да је 1889. скоро три четвртине сеоског становништва располагало имањима мањим од пет хектара. „Због слабих приноса, сељак је био сиромашан, често презадужен, а новчану помоћ слабо је добијао са стране. Није имао новчаних средстава да их улаже у свој рад, а ни знања да се одвоји од култура и начина обраде својих предака“.

Зато није ни чудо да је принос од земљорадње зависио највише од временских прилика. У периоду од 1860. до 1868. чак четири године су због неповољних временских услова изразито негативно утицале на приносе и трговински биланс Србије, па је „држава морала да притекне у помоћ народу да не би страдао од глади у многим крајевима Србије, а нарочито у Округу београдском. Половина од укупног становништва тражила је помоћ у исхрани“, бележи Милутин Савић.

Приватна сеоска иницијатива

Држава је предузимала разне мере како би унапредила пољопривредну производњу. Атанасије Николић, раније професор Лицеја а потом начелник Министарства унутрашњих дела је 1847. уређивао „Чича Срећков лист“ у коме су објављиване практичне поуке из земљорадње и сточарства. Основана је Земљоделска школа 1853. у коју је сваки срез слао по једног или двојицу младића да се школују о државном трошку, али је већина по свршетку школовања радије бирала државну службу него земљорадњу. У то време је било покушаја и да се гаји памук у Србији, „па је 1845. на више места засађено семе памука ради пробе, да се види како ће успети. На томе је и остало. Изгледа да се нико више о томе није бринуо“.

На унапређењу пољопривреде највише се радило крајем 19. века, када је донет читав низ закона и основане многе установе и државни економати у циљу едукације пољопривредника, али највећи утицај је извршио Земљораднички задружни покрет који се јавио деведесетих година 19. века као приватна иницијатива на селу за пружање међусобне помоћи. У селу Вранову код Смедерева, житељи су 29, марта 1894. основали задругу која ће продавати њихове производе и из добити одобравати кредит члановима. Задружни покрет се врло брзо проширио по целој Србији, а од 1897. јављају се задруге и међу српским становништвом ван Србије.

Све задруге у Србији биле су повезане у Савез земљорадничких задруга са Главним савезом на челу и седиштем у Београду, али су задржале самосталност у начину рада и одлукама. Крајем 1902. у Србији је било 305 задруга, а уочи Првог светског рата више од хиљаду. Према „Календару земљорадничких задруга“ из 1903. године, задруге су се бавиле разноврсним пословима за своје чланове: кредитом и штедњом, набавком репроматеријала и механизације, животних намирница, заједничком производњом, прерадом и продајом производа, узајамним помагањем у раду, болести и смрти, у штетама насталим због временских непогода, али и мирењем задругара. Савез земљорадничких задруга је издавао и едукативне приручнике, а држава је помагала овај покрет из прихода Класне лутрије, у виду кредита, али и бесповратних средстава.

Осниване су и задруге специјализоване за одређене пољопривредне делатности, па су 1902. у Неготину, Ћуприји, Пироту и Варварину радиле виноградарске задруге, у Београду, Параћину и Краљеву огледно-воћарске, а у Београду и Жаркову млекарске задруге. „Те године основан је у Смедереву угледни млекарник за производњу млека и прераду у масло и сиреве. По уговору склопљеном са државом, овај млекарник је био дужан да сваке године прима известан број младића које му препоручи Министарство народне привреде или Главни савет српских земљорадничких задруга ради обуке у млекарској производњи“. И поред тога, задруге су морале све чешће да пружају помоћ члановима који су остајали без поседа и посла услед неспособности огромног броја тадашњих пољопривредника да се прилагоде новим правилима игре, које су донели индустријализација и ширење тржишне привреде.

Село у избеглиштву

Сељак је могао на тржиште да износи само вишак својих производа, уколико га је било. Према подацима уочи Првог светског рата, газдинство од 1 хектара доносило је доходак од 72 динара, а расходи су износили 96 динара. Код газдинства од 2 хектара, дефицит је износио 6 динара, а једино газдинство од 5 хектара доносило је вишак од 2 динара. Пошто сељак није могао својим производима да прибави довољну количину новца, морао је да се задужује, а како дуго није било кредитних установа, обраћао се приватним лицима, пре свега трговцима и чиновницима, који су за позајмице наплаћивали огромне камате.

Сеоски дугови почињали су готово увек ситним и хитним позајмицама, а често завршавали продајом имања „на добош“. По жалбама које су сељаци упућивали још 1859. године кнезу Милошу када се поново вратио на власт „један је дужник за 40 дуката платио 140 у року од три године, други за дуг од 130 дуката 310 у року од годину и по дана; трећи за 100 дуката 315 у року од четири године и поред тога дао кацу кајмака , две дебеле краве, два теглећа вола и једног дебелог овна“. У свим овим случајевима зајмодавци су били чиновници, а земљорадничке задруге су у периоду од 1901. до 1905. издале више од 14.000 позајмица својим члановима за набавку хране у износу од готово 890.000 динара.

Те позајмице су из године у годину расле, а због немогућности да се прехране на сопственом имању, знатан број сељака је тражио посао на другој страни. Индустрија није била довољно развијена да би могла да запосли толики вишак сеоске радне снаге, па су се многи окретали трговини или отварању механа, али и често пропадали због неискуства у таквим пословима. Зато је све већи број одлазио из земље, „сваке године близу 15.000 сеоских радника“, наводи 1908. Михајло Аврамовић у књизи „Сеоски радници“, а један од најуноснијих послова је било њихово врбовање за рад у иностранству. Нико од државних и локалних власти није ништа предузимао да то заустави, тврди исти аутор, и наводи речи једног од оснивача задружног покрета: „Појава сувишне радне снаге у нашим селима је резултат нашег општег нерада, запуштености привредних питања и опште равнодушности према развијању нашег становништва и његовога занимања, потпуне оскудице сваке воље за позитиван стваралачки рад“. Константни проблеми на селу претворили су се у земљорадничко питање, које ће стално бити на дневном реду у Србији и након Првог светског рата.

Извор: http://bif.rs