Игор и Сара – или како успешно пливати узводно?

Недавно смо посетили Дмитровиће, Игора и Сару, младе људе који су одлучили да београдску вреву замене животом у природи, на обронцима планине Рудник.Они се успешно баве узгојем коза и производњом изврсног козјег сира.

Ко у детињству није читао књигу о Хајди? Или бар гледао цртани филм о малој девојчици и њеним доживљајима у недрима Алпа? И  данас Швајцарска на тој идиличној причи итекако уме да зарађује велики новац и промовише своје производе, што није идилично, али је веома практично, При самом  спомињању Швајцарске, многи само одмахну руком и обично „ударе“ у крајност у смислу ниподаштавања свега и свачега што се може назвати „наше“ и „домаће“. То није добро, јер обично заклања много тога што је добро и лепо, а на шта нам, гле чуда, обично укажу управо странци! У време кад медији све више креирају мишљење људи, позивајући да се препустимо „стварности“ коју су нам припремили, да „не мењамо канал“ и не устајемо из фотеље, препоручујем устајање и авантуру звану посета српском селу!
Док смо гледали цртани о Хајди, у Србији је још увек била на снази забрана држања коза.. Објашњење је било да су се козе нешто „замериле“ Брозу., да су брстиле шуму у којој се крио…. Ипак, ту и тамо, неко је у илегали држао козе.

Под налетом савременог начина живота, који са собом носи и бројне здравствене проблеме, почело је, најпре стидљиво, да се препоручује козје млеко као превентива и лек. Резултати су били веома добри, па је и потражња за овим „течним имунитетом“ полако расла. То је утицало и на „рехабилитацију“ ових забрањених четвороножаца, па  су могле да се виде ту и тамо по селима, па чак и у предграђима. Деведесете су ипак биле сурово отрежњујуће!

Игор и Сара су се срели у Београду. Она је дошла из Славоније, он из Шумадије. Схвативши да су једно за друго, они остављају оно ка чему стреме многобројни људи њихових година из мањих места и села! Крећу ибарском магистралом, долином Колубаре, Љига и  Драгобиља-дакле, узводно, и стижу у Угриновце, село на обронцима Рудника. У овом брдско-планинском селу Игор је живео до одласка у Београд. Долазе са идејом да се баве сточарством и ту намеру Игоров деда подржава на прави начин-„преписује“ унуку имање од десетак хектара!
У почетку гаје повелико стадо оваца и нешто коза, да би се касније определили да гаје козе и производе сир.
Када смо их недавно посетили, дочекали су нас домаћински, гостољубиво и отворени да одговоре на питања која смо имали за њих. Живе на брду, одакле пуца леп поглед на Ибарску магистралу, долину реке Драгобиљ и оближње Рудничке висове. Цело домаћинство оставља добар утисак, који сведочи да овде живе сложни, вредни и разборити људи. Стадо од око четрдесет коза мешовитог расног састава смо затекли на испусту који је опасан троструком електричном оградом, што је знатно јевтиније од класичне дрвене или од бодљикаве жице. Игор каже да су прилично мирне, јер су веома млечне, па су мање склоне „авантурама“ и „вратоломијама“ по којима су познате многе њихове рођаке. Објекат је лепо осмишљен, изграђен од јевтиних материјала, али функционалан и добро проветрен. Изнад стаје се налазе помоћне зграде, које у селу имају велики значај, за смештај сточне хране, механизације, алата, опреме…
Изнад овог економског, налази се стамбени део, односно кућа у којој Дмитровићи живе.
Ту је и објекат за прераду млека у сиреве, саграђен у складу са захтевима технологије и важећом законском регулативом. Игор и Сара су отишли и корак даље, па су димензије и капацитет овог објекта пројектовани за веће количине млека од постојећих, како би у будућности били поштеђени изградње новог објекта. У основи, у првом делу се врши пријем и хлађење млека, које се претходно музе уређајем за мужу.

Затим се у централном делу, који је највећи, врши подсиравање, одакле сир одлази у трећи део објекта, где се врши дозревање на одређеној, регулисаној температури.

Оно што је занимљиво јесте да се сиреви праве од непастеризованог млека чиме задржавају све хранљиве састојке и имају високу биолошку вредност.

Дмитровићи производе полутврди козји сир без додатака, млади и стари кришка сир, као и крем сир. Посебну пажњу нам је привукао сир са додатком ораха и босиљка, изузетног укуса!
За пласман је задужена Игорова ташта, која живи у Београду. Потражња за овим сиревима је већа од производње које имају, па се надамо да ће се стадо увећавати.
У овој породици сложно и у љубави живе четири генерације, тако да је то темељ за успех у послу и задовољство животом на селу и поред свих проблема и недопустиво малих улагања у пољопривреду од стране државе. Утисак је да су Игор и Сара са својом породицом у угриновцима нашли оно због чега су дошли из Београда. О томе сведочи и назив њихове фарме – „Чаробни брег“ .
Након  домаћинског послужења ракијом, изврсним сиревима и колачима, поздравили смо се са насмејаним младим домаћинима, испуњени мислима како је лепо бити „свој на своме“, домаћин на имању, нарочито у време када огроман број људи живи и ради под стресом, гоњен захтевима бројних менаџера, руковођених немилосрдном трком за профитом. Нека овај скроман текст буде мали допринос јачању веза између града и села и охрабрење људима из града да чешће долазе у села и снабдевају се код добрих домаћина.

Зоран Бушић