Боливија без Мека и Чеа

Боливија није као свако друго место на свету. У земљи андских висина , кондоровог лета, прадедова Инка, Ајмара и Кечуа, не постоји ниједан Мекдоналдов ресторан.

И Мекдоналдс и Че Гевара покушали су да распире револуцију а протерани су без милости

Боливија није  као свако друго место на свету. У земљи андских висина , кондоровог лета, прадедова Инка, Ајмара и Кечуа,  не постоји ниједан Мекдоналдов ресторан. У Бразилу је 480 оваквих здања , у земљи гаучоса ,бифтека и танга има их 192, у боливарској Венецуели која са Угом Чавесом стреми ка социјализму 21. века , биг мек и пластични кромпирићи  се радо гутају  на 180 места, у Чилеу 55  брзих оброка Роналда Мекдоналда су даноноћно пуни, у Перуу је их је 20, у Еквадору 19, Уругвају такође, у Парагвају има их мање , свега седам, у Боливији ниједан!

Како се десило да револуција  брзе хране  доживи исту судбину као Че Гевара кога су сиромашни сељани незаинтересовано,  па и нетрпељиво гледали  док је са групом обучених и наоружаних револуционара вршљао по непроходним шумама Лас Јунгаса као да је пао с Марса? На крају су га издали па је елитна војска дошла из Ла Паза, заробила га и убила, и тако је неславно прошла пролетерска револуција у најсиромашнијој земљи Латинске Америке.

Мек је прошао готово исто. После четири године труда, подмићивања, балона , играчкица, шарених кесица, покупио је своје пластичне сосове, огромне лутке, и смрзнуте кромпире и побегао из Боливије још 2002 и 2003.

О Чеовом крају већ се све зна, али тек ових месеци снимљен је документарац о највећој савременој енигми. „Зашто је Мекдоналдс морао да оде из Боливије?“ је наслов и хамлетовско питање на које редитељ и сценариста Фернандо Мартинес узалуд тражи одговор. Пресреће обичне људе, проналази антропологе хране, запиткује социологе, писце, уметнике, бизнисмене, историчаре, политичаре…

Одговори су различити и непотпуни:

1.Један економиста: Зато што је локална храна јефтинија и обилнија  од хамбургера . Додуше, директоријум компаније је за Боливију дао јако ниске цене . А ова новинарка може да посведочи како је први Мекдоналдс у Аргентини, у тада елитној улици Флорида у Буенос Ајресу крајем осамдесетих радио пуном паром иако се за хамбургере са кока колом плаћало два долара, исто онолико колико је коштала дебела сочна шницла савршеног бифтека у било ком домаћем ресторану.

2. Енолог Серхио : „то је храна за ужурбане, а Боливија није таква, она нигде не жури“.

3. Грађанка каква се виђа само у овом делу света, са црним сјајним кикама, шесирићем на глави, на леђима у шареној тканици носи детенце. И док уљуљканом клинцу из шаренице вире само радознале очи, „Ћола“ коју сматрају стратешким стубом боливијског матријархалног друштва каже:“Нисмо спремни да прихватимо такве будалаштине какве гледамо у америчким филмовима, да купујемо пластичну чашу са  супом, и да је кусамо док седимо за компјутером“

4.Асимилована странкиња удата за човека из Паза: „Овде је живот још увек као онај пре“

5. Антрополог хране, Француз који изучава преинкаичку кухињу: Кромпир је основна храна преинкаичких староседелаца. Данас се гаји две стотине врста кромпира. Без пестицида и додатака, род није толико берићетан као у развијеним земљама. Кромпир има личност, душу, некад је то Он, некад Она. Буде дугачак , квргав, округао, мали као пасуљ, бео, црвен, зелен , пурпуран, тврд, брашнаст, влакнаст, баршунаст…Како да  народ навикао на овакву врсту хране, чије порекло потиче са падина Анда заволи клониране Мек кромпириће ?
Шта год да је , тек Боливија не може да свари оно што земљина кугла гута без жвакања и размишљања. Успон Мекдоналдса почео је овде, 1998 када је компанија на фешти поводом националног дана независности уз игре, андску музику и маске, у сав тај живопис унела балоне (искључиво у бојама корпорације црвене и жуте), народу делила бесплатне хамбургере, „хепи милове“ , кока коле…Убрзо затим отворила је осам ресторана, у Ла Пазу(3), Санта Крузу (3), Коћабамби(2).

Првих шест месеци Роналд Мекдоналдс је са задовољством трљао свој црвени нос. Редови су били велики.После првог шока, Боливијци су почели да заобилазе позив на пластичну срећу у широком кругу.  Брза храна је почела да одлази у опасни црвени минус. И 2002 је  евакуисала се  из Боливије. Без феште и хепи мила. То је толико потресло сав остали свет, да је чак и високопрофесионални „би- би- си“ у дефиницију андске земље без мора унео незаобилазни мек фактор. То је земља, сматрали су за важно да кажу , без иједног Мекдоналдса.

Чак је и на Куби отворен , истина на америчком тлу, у Гвантанаму, један Мекдоналдс. Сви се кладе да ће их ускоро на острву прекопута Флориде бити сијасет. У Боливији, неће, јер…- неће.

Зорана Шуваковић

Извор: http://www.politika.rs/