Последице приватизације: Како је уништен “Митрос”

Ни после три године од покретања стечаја нема никаквог помака нити најаве о скорој продаји. Тек недавно, пред расписивање избора, Управа града Сремске Митровице обавестила је јавност да је недавно завршена процена вредности капитала “Митроса”, коју је урадио Економски факултет у Суботици, чиме су створени услови за његову продају

СРЕМСКОМИТРОВАЧКИ ИНДУСТРИЈСКИ ГИГАНТ СЕДАМ ГОДИНА ПОСЛЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ

Да су радници сремскомитровачке индустрије меса “Митрос” пре приватизације знали како ће им бити са новим газдом радије би своју фабрику, како кажу, продали “црном ђаволу”. Од великих обећања да ће европски позната индустрија меса и гигант бивше Југославије повратити стару славу, балада о “Митросу” се завршила, како тврде, “бруталном отимачином имовине, растурањем производње и масовним отпуштањима радника, и све то уз свесрдну помоћ државних институција”.

„Митрос“ је продат 2005. године Родољубу Драшковићу, власнику концерна „Свислион Таково“ за 36,1 милион динара, уз обавезу да преузме финансијске обавезе фирме, међу којима је највећа ставка потраживање 930 радника од око 1,2 милиона динара за заостале плате и регресе. Уместо тога већина запослених је добила отказе, а једва 150 их је остало. У поседу „Митроса“ било је 22 хектара земљишта, нова хладњача од 6.394 квадрата, кобашарија, кланица, посебан погон за прераду живинског меса и савремена котларница. “Митросова“ кланица за свиње и говеда има капацитет прераде око хиљаду свиња дневно, а пилећа кланица, саграђена 1999. године, 3.500 комада пернате живине дневно. Предузеће је пре продаје Драшковићу имало продавнице у 25 европских земаља и у бившој Југославији, а по проценама експерата његова вредност износила је око 28 милиона евра. Све то, оптужују бивши радници, било је одличан плен за организовану пљачку оних које власти у Србији сматрају угледним бизнисменима.

АГЕНЦИЈА: СВЕ ЈЕ У РЕДУ
У Агенцији за приватизацију тврде да су у периоду важења уговора континуирано проверавали испуњење уговорних обавеза купца. „У поступку контроле утврђено је да купац није доставио доказе који се односе на располагање основним средствима, извршење обавезне инвестиције и поштовање социјалног програма, па му је у складу са Законом о приватизацији остављен накнадни рок. Поступајући по налогу Агенције купац је доставио доказе да је извршио своје уговорне обавезе“, наводе у Агенцији. У тој установи подсећају да одавно нису више надлежни за контролу, јер је та обавеза престала 15. 3. 2007. године.

УНИШТАВАЊЕ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ?

Од тренутка кад је Драшковић узео кључеве фабрике почео је суноврат, кажу бивши радници “Митроса”. Производња се стално смањивала, да би коначно и пресахла, а број запослених је до покретања стечаја 2009. године са око 900 пао на испод 200. Прво је седиште фирме измештено у Београд, потом су од једне направљене две фирме “Свислион Митрос” и “Таково аграр” са седиштима у Београду, односно Горњем Милановцу. Имовина се развлачи и преписује на друге повезане фирме. Како им уговор забрањује отпуштање радника, нови власници почињу да их премештају у друга своја предузећа. Радници, не слутећи да је на делу превара, потписују све што им се понуди. Убрзо почињу да добијају отказе као технолошки вишак.

“Драшковић је у Горњем Милановцу регистровао нову фирму ′Таково аграр′ у коју је пребацио 150 ′Митросових′ радника. Најпре је 30. новембра 2009. године проглашен стечај над СЛ ′Митросом′, где је 100 радника остало без посла, да би газда 31. децембра затражио покретање стечаја и над ′Таково аграром′”, каже један од бивших радника.

Један од адвоката радника “Митроса” Зорица Цундра каже да је убрзо настала толика збрка у предузећу да радници нису знали у којој су фирми запослени.

”Обавеза новог власника према купопродајном уговору била је да исплати радницима све заостале зараде до тренутка приватизације, односно за 2004. и за 2005. годину. Како није било намере да се тај новац исплати радницима, већина њих који су били запослени пре приватизације тужили су Драшковићево предузеће”, каже Цундра.

Драшковић, према речима бивших радника, никад није имао намеру да тај новац исплати. Чак им је, то и лично ,отворено саопштио приликом својих “визита” фабрици.

“Рекао нам је отворено да се не надамо ничему, јер тај новац не намерава да плати. Реч је о немалим потраживањима, јер су у суму осим плата урачунате и камате за све ове године. Зато смо морали да га тужимо, и то су учинили скоро сви којима је остао дужан”, каже један од радника.

Силне тужбе су изгледа наљутиле Драшковића, који је тим поводом на једном скупу радника, према речима адвоката, изјавио: “Не може у предузећу да остане онај ко тужи фирму која га хлебом храни!” Претња је делимично успела, па је део радника пристао да потпише обећање да ће да повуку тужбу, тј. да се одричу права на принудну наплату дуга.

“Ти радници су делом премештени у друга Драшковићева предузећа, па су онда тамо добијали отказе, такође као технолошки вишак. Тако су остали и без посла и без права да наплате дуг. Настао је хаос у предузећу. Радници су били преварени и бесни”, каже Цундра.

Ипак она тврди да су сви документи који су радници потписали под принудом, односно уценом отказом, правно ништавни, и да они и даље имају права на свој новац. На суду, додаје Цундра, није било великих потешкоћа да се докаже да су радници у праву. Више стотина пресуда донесено је у сремскомитровачкој Палати правде, али без обзира на то велики број радника још чека. Просечан дуг по раднику са каматама износи око 4.500 евра.

“Део радника успео је да извуче новац тек принудним путем. Наиме, Драшковићев концерн одбијао је да исплати дуг по окончању пресуде. Тек када би у фабрику дошли судски извршитељи да попишу машине, они би пристајали да се повинују одлуци суда”, каже Цундра.

Суд је, према њеним речима, таман почео лепо да ради, јер су сви радници који су поднели тужбе добили спорове, али онда је Драшковић одлучио да у обе фирме отвори стечај.

“Ствар је у томе да рачун ′Митроса′ никад и није одблокиран од 2005. године, а производња никад није покренута”, додаје Цундра.

У моменту приватизације у “Митросу” се клало 1.000 свиња дневно, а из погона је излазило хиљаде тона трајних и полутрајних производа. Сада се коље 20 свиња дневно, и то два пута недељно. По уласку у стечај, додаје адвокатица, судске пресуде више не могу да се изврше, него сва дуговања “Митроса” улазе у стечајну масу, и о њима сада води рачуна стечајни управник Милорад Срдановић. Стечајни поступци воде се у привредним судовима у Београду и Чачку. До стечаја је исплаћено тек око половине радника. О тужбама радника Драшковић је изјавио:

“То је њихов проблем. Они туже чак и за неисплаћен регрес из 1998. године. Годинама је фирма пропадала, а они су организовано ишли на суђење и тражили да им се исплати као да су радили прековремено. А судови им још и пресуђују. Па то је невиђена отимачина.“

На питање зашто се покреће стечај у “Митросу” који је некад извозио у 25 земаља, затим у “Еко органик лајфу”, бившем “Крмиво продукту”, некада највећем произвођачу јаја у Србији и још неким до јуче успешним фирмама, Драшковић каже:

“То није тачно. Ниједна од тих фирми није била добра. Све су то губиташи, фирме за које је менаџмент концерна оценио да немају перспективу. Па у том ′Еко органик лајфу′ ниједно јато није могло да успе од којекаквих болести.”

Бивши радници “Митроса” неколико пута су протестовали изражавајући незадовољство спорим током стечајног поступа и жељу да се што пре поново врате на посао. Сада су у фабрици само двојица чувара који чувају преосталу имовину, и раде у просторијама без струје, воде и телефона. У међувремену су почеле да се дешавају опасне хаварије у кругу фабрике

НЕКОМ ПАРЕ, НЕКОМ ТРУЛО МЕСО

Бивши радници “Митроса” неколико пута су протестовали изражавајући незадовољство спорим током стечајног поступа и жељу да се што пре поново врате на посао. Сада су у фабрици само двојица чувара који чувају преосталу имовину, и раде у просторијама без струје, воде и телефона.

У међувремену су почеле да се дешавају опасне хаварије у кругу фабрике. Средином 2010. године исцурео је амонијак из система за хлађење. Републички инспектор за заштиту животне средине Душан Косијер поднео је тада осам прекршајних и четири кривичне пријаве против Родољуба Драшковића и стечајних управника “Митроса” и “Таково аграра”, због сумње да су начинили низ пропуста у управљању опасним амонијаком, као и да нису предузели мере заштите и тиме су угрозили животе грађана Сремске Митровице. Пријаве за покретање поступка за привредни преступ поднете су против фабрике СЛ ”Митрос”, стечајног управника Милорада Срдановића, “Таково аграра”, Мирослава Јовановића, Гордане Хаџић, “Свислион групе” и Родољуба Драшковића.

Митровчани су, према речима инспектора, упркос набројаним пропустима, “за длаку избегли масовно тровање амонијаком”.

Тек што су избегли тровање, у јулу су по највећим врућинама били “затрпани” десетинама тона поквареног меса. Да би се избегла еколошка катастрофа Републичка ветеринарска инспекција наредила је тада стечајном управнику СЛ “Митроса“ хитно одношење поквареног меса у кафилерију у Бачку Тополу на спаљивање. Неколико дана раније, такође по решењу ветеринарске инспекције, из “Митросових“ хладњача, које су због квара на трафоу престале да раде, “Таково аграр” у закупу СЛ “Митроса“ изместио је 170 тона меса. Исправно месо послато је у хладњачу “Румена“ у Руми, док је покварено одвезено на спаљивање у кафилерију у Бачку Тополу. Све трошкове у износу од 90.000 динара тада је платио град Сремска Митровица.

Још једна “еколошка бомба” претила је Митровчанима од шест тона животињског отпада које је трулило у кафилерији “Митроса“. Због неплаћених рачуна за гас предузеће “Срем гас” тада је обуставио испоруку енергента неопходног за рад једине кафилерије у Срему.

Ни после три године од покретања стечаја нема никаквог помака нити најаве о скорој продаји. Тек недавно, пред расписивање избора, Управа града Сремске Митровице обавестила је јавност да је недавно завршена процена вредности капитала “Митроса”, коју је урадио Економски факултет у Суботици, чиме су створени услови за његову продају. Почетна процењена вредност је 2,5 милиона евра. Наводно, интересовање за куповину показало је “више предузећа из Данске, Италије, Словеније и Србије“. Ипак то су за сада само предуслови и усмене најаве.

Да би се стекли услови за продају стечајни управници СЛ “Митроса” и “Таково аграра” треба и да усагласе међусобна потраживања. Радници сумњају да стечајни управници Милорад Срдановић и Гордана Хаџић намерно одуговлаче.

У међувремену су покренути и бројни спорови између “Митроса” и “Таково аграра” због нерешених имовинско-правних проблема, који су настали управо пребацивањем имовине “Митроса” на фиктивну фирму “Таково аграр”.

ОСТАЛЕ УГОВОРНЕ ОБАВЕЗЕ „СВИСЛИОНА“
– Да у року од 30 дана од дана закључења уговора достави банкарску гаранцију у износу од 91.186.000 као обезбеђење за обавезне инвестиције;
– Да у року од 12 месеци од дана закључења уговора инвестира у „Митрос“ у основна средства укупно 91.186.000 динара, и да у року од 15 месеци од дана закључења уговора достави Агенцији потврду овлашћеног ревизора, као доказ да је извршио обавезну инвестицију;
– Да у року од годину дана од дана закључења уговора, без претходног писменог одобрења Агенције, неће располагати основним средствима у износу већем од 10 одсто од укупне вредности средстава „Митроса“, приказане у последњем билансу стања;
– Да у року од две године од дана закључења уговора неће продати, пренети или на било који други други начин отуђити акције;
– Да у року од две године од дана закључења уговора обезбеди континуитет пословања, утврди дивиденду и донесе одлуку о расподели бонуса, уколико је добит остварена, након намирења обавеза прописаних законом и да ће извршавати обавезе из социјалног програма.

ПОМОЋ СА ВРХА

Све време “Митросове” агоније Агенција за приватизацију мирне савести посматра шта се дешава. Према речима радника “само једном су дошли да контролишу спровођење купопродајног уговора, и утврдили су да је све у реду”.

Радници кажу да су убеђени да махинације какве су виђене у “Митросу” нису биле могуће без помоћи државе или неког из Агенције за приватизацију. Како другачије, питају, објаснити да држава немо посматра како се обавезе према радницима не испуњавају, а истовремено Драшковићу отписује 175 милиона динара, колико су у моменту продаје концерну износиле “Митросове” обавезе по основу неплаћеног пореза?

О свему наведеном покушали смо да разговарамо и са Родољубом Драшковићем, али до закључења овог броја он се није одазвао на наше позиве.

Извор: http://www.akter.co.rs/