Свет полудео за аронијом

У 18. веку аронију су истраживачи и морепловци царске Русије пренели из северне Америке и засадили на подручју Сибира, а тек у другој половини 20. века пренета је у северне делове источне Европе. Популарност ароније последњих година толико је порасла да је ова биљка за кратко време успела да са трона потисне и чувену алоју.

Чудесна биљка

Садржи осам до десет пута више А и Ц витамина од јужног воћа, али и веома редак витамин П

За аронију, чудесну биљку чији плодови подсећају на боровницу, стручњаци кажу да је тако јак оксиданс да је попити само један литар њеног матичног сока исто као и појести 100 килограма јабука.
Популарност ароније последњих година толико је порасла да је ова биљка за кратко време успела да са трона потисне и чувену алоју. Аронију препоручују нутриционисти, а и лекари благонаклоно гледају на њену употребу. Најновија истраживања показују да употреба плода и производа од ароније (сок, чај, вино) имају позитивна дејства у лечењу одређених болести савременог доба.

Проф. др Драгана Јовановић, пулмолог са Института за плућне болести и туберкулозу КЦС, каже да и сама пије сок од ароније:

– Сигурно треба подвући њена антиоксидантна својства и утицај на капацитет репаративних ензима генетског материјала наших ћелија. Народ треба едуковати да што више узима здраву храну са природним лековитим својствима, јер смо изложени буквално свему и свачему – истиче она.

Гинеколог Мима Фазлагић такође нема ништа против употребе ароније:

– Све што је природно, не може да шкоди. Мислим да је аронија здрава и пуна витамина, али сви који је користе морају имати на уму да ни она, као ни други слични препарати, нису чаробан лек за све савремене болести.

Истраживања говоре да плодови ароније садрже велике количине биофенола, танина, катехина, флавонида, антоцијанина (највише од свих досад познатих воћних врста), фолну киселину, витамине А, Ц (8-10 пута већу концентрацију него у јужном воћу), Б2, Б6, Б9, Е и веома редак витамин П, као и бетакаротен, калијум, калцијум, гвожђе, манган, молибден, јод и фосфор.

Плод ароније је бобица, опорог и помало кисело-слатког укуса. Највише личи на боровницу, а назив сибирска боровница добила је из два разлога. Први је тај што је из Северне Америке, где јој је и постојбина, прво доспела у Сибир, а други због тога што је отпорна на веома ниске температуре (и до -45°Ц). Расте и у облику грма и може достићи висину од око два метра. Јестиви и лековити део биљке је плод који је опоријег укуса од боровнице. Најчешће се употребљава прерађена као сок, чист или мешан са другим слађим соковима, или као састојак пекмеза, колача, чоколаде, млечних производа, али и као изврстан ликер, ракија или вино.

У 18. веку аронију су истраживачи и морепловци царске Русије пренели из северне Америке и засадили на подручју Сибира, а тек у другој половини 20. века пренета је у северне делове источне Европе. Индијанци из Северне Америке употребљавали су је како у исхрани тако и у лечењу. Они су се буквално хранили аронијом; плодове су сушили и млели, мешали са животињском машћу и осушеним месом. Сушени плодови ароније били су храна за зиму и лек против желудачних и цревних тегоба. Осим зрелих плодова, употребљавали су и листове и кору ароније за чај, који су користили као средство против пролива и за заустављање крварења из рана.

Виолета Недељковић

Извор: http://www.pressonline.rs/