Пољопривреда-заблуде и стварност

Пољопривредно земљиште је народно богатство и основа народне привреде. Оно се мора чувати на начин, који је познат (и признат) од најстаријих појмова његовог коришћења! И при томе не правити разлику да ли је у Панонској низији или припада брдско-планинском подручју!

Милан Тошић*

Када је пољопривреда Србије у питању  две ствари су ван сваке сумње:

1.пољопривреда је најсложенија привредна грана са врло разгранатом биљном и сточарскм производњом – ангажује око 800.000 домаћинстава;

2.по свом значају пољопривреда у Србији спада у сам врх привредних грана!

У исто време управо у Србији се у погледу пољопривреде истичу две чудне карактеристике: 1. о пољопривреди сви знају све, и то не само у селу; и што је још горе: oни што мање знају су све гласнији и има их свуда; 2. ако пољопривреду замислимо као неку кућу – сви граде кров (говоре о потенцијалима), а нико не гради темељ – сви заборављају стварност!  Пољопривреда је препуна којекаквих заблуда, које наводе на погрешне претставе.  Наведимо само неке примере:

1. Војводина може да храни више десетина милиона људи, 2. (незагађена) пољопривреда Србије може Европу да снабдева здравом органском храном, 3.  убираћемо по две жетве годишње када (за коју годину) будемо наводњавали милион и више хектара;

А шта је стварност?

Војводина уништила стоку, па је некадашње органски богато земљиште претворила у изгладнело полу-пустињско, које даје једва 50% од онога што се очекује.  Врло скупа производња органске хране има (кажу) више регистрованих  контролора, него правих произођача.  Код наводњавања се већ 50 година (од градње канала Дунав-Тиса-Дунав) понавља   иста прича: ми би могли кад би од садашњих  2 – 3 наводњавали 20 – 30 од сто!

Могућности Војводине су  некада биле заиста врло велике. Око 2 милиона хектара обрадивих површина изванредног органско-хумусног земљишта могло је да задовољи потребе у храни најмање двадесетак милиона људи. То је било у време када је Војводина имала 3 – 4 пута више стоке и тиме праву равнотежу за одржавање плодности земљишта. Тада се земљиште лако обрађивало, оно је било огроман резервоар хране и воде за биљке, па су суше (било их је и тада!) наносиле мање штете.

Производња органске (здраве) хране је изванредан циљ. Најважнији услов је – здраво органско-хумусно земљиште. Само тако може та производња да буде масовнија и не тако скупа, као што је сада. У погледу контроле да се не заваравамо: за сада то (некако) пролази за домаће потребе, а када евентуално крене даље, биће то мало друкчије!

Код наводњавања су заблуде још веће. Чак и да за тренутак заборавимо то да ли има (квалитетне и јефтине) воде  или да ли се и како исплати. Основа је у томе да вода није за „гладно“ земљиште. Такво земљиште ће вода брзо да докрајчи – да из њега испере остатке драгоценог хумуса и претвори га у бесплодну (полу)пустињу!

У сва три наведена случаја (Војводина – органска храна – наводњавање) закључак је исти: пољопривредно земљиште је народно богатство и основа народне привреде. Оно се мора чувати на начин, који је познат (и признат) од најстаријих појмова његовог коришћења! И при томе не правити разлику да ли је у Панонској низији или припада брдско-планинском подручју!

На крају треба отворено рећи: ми смо (пољо)привредно пали на дно. Наши суседи Македонија и Мађарска извозе 2 – 3 пута више пољопривредних производа по глави становника, него Србија. Свако надање за неку озбиљнију помоћ са стране је само заваравање. Преостаје нам да трезвено схватимо тешко стање и да се коначно окренемо сами себи. Ако што пре кренемо у добром смеру то би давало полета да се издржи првих десетак година, пољопривреди врати заслужени углед и постане она узданица, која је то увек била.

*редовни професор у пензији

(Политика-13.07.2012-ПОГЛЕДИ)