Шамар концернима: Не можете диктирати људима шта ће да једу!

Европски суд правде је донео пресуду која би могла уздрмати светске концерне попут Bayer Cropa, Monsanta, Duponta или Syngenta, који систематски теже контролисати баш све што се сеје, гаји и што ми коначно једемо.

Наиме, Европски суд правде је недавно донео пресуду у случају у којем је француски индустријски произвођач семена Graines Baumax тужио спонтано насталу мрежу пољопривредника Kokopelli која међу својим члановима размењује семена разних врста плодова. Суд је пресудио да чланови те мреже смеју користити семе старих сорти воћа и поврћа.

Мрежа пољопривредника Kokopelli располаже семенима више од 460 сорти биљака – али које нису нигде уписане као службено признате и дозвољене сорте. Концерн Graines Baumax је зато задругу тужио због недозвољене тржишне утакмице за 50 хиљада евра и тражио забрану пословања за ту мрежу пољопривредника, пише Deutsche Welle.

Смернице Европске уније начелно забрањују сељацима да сами производе семена из старих сорти биљака и да их продају другима, ако те сорте нису званично признате и уписане у каталог сората, тврдио је индустријски произвођач. Но, Европски суд правде је у четвртак коначно одлучио како цитирана смерница ЕУ заправо не спречава сељаке да ипак узгајају шта хоће. Наиме, многе од тих сорти воћа и поврћа су сељаци већ генерацијама узгајали на својим земљиштима и продавали плодове на пијацама, макар се нико никад није потрудио да покрене скуп и захтеван поступак службеног признавања и уписа у каталог.

Тежак ударац за светске концерне

Ова пресуда представља тежак ударац за светске концерне попут Bayer Cropa, Monsanta, Duponta или Syngenta, који систематски теже контролисати баш све што се сеје, гаји и што ми коначно једемо. Ти светски концерни већ надзиру 67% светског тржишта семена и чине све што могу да и над „обичним“ плодовима стекну право интелектуалне својине, пише ДВ.

План тих концерна је једноставан: приграбити што је више могуће разних сорти житарица, воћа и поврћа, како би пољопривредници били зависни од њихових производа. Власништвом над семењем могу присилити сељаке да, кад купе семе, купују и њихово ђубриво, пестициде и хербициде.

Heike Schiebeck из удружења малих пољопривредника Via Campesina објашњава како баш ту лежи зарада концерна (само амерички Монсанто је прошле године остварио промет од готово 12 милијарди долара), јер колико год да је коштало семе, сељак онда мора да плати још равно пет пута више за осталу „хемију“ за своје усеве и засаде.

Такође, шума прописа тера пољопривреднике да иду „линијом мањег отпора“: да купују семе неког светског концерна, чији је плод евидентиран, регулисан и којег на крају могу и продати велетрговцима у ланце самопослуга. Но, потрошачима је већ досадило куповати такве плодове који, зато што брже расту, немају нити исти укус као нпр. „праве“ јагоде, парадајз и остало воће и поврће какво су узгајали још наши дедови.

Европски суд је утврдио да многе од таквих сорти већ спадају у врсте које су „угрожене од изумирања“ и које имају типична, локална обележја. А за такве врсте поменуте смернице ЕУ пољопривредницима дозвољавају узгој и продају чак и без сертификата надлежних служби. Када је реч о евидентирању сорти, суд сматра како је довољно да нека сорта буде призната у било којој земљи ЕУ па да се њоме може трговати у свим земљама Уније. У сваком случају, то је велика победа и за пољопривреднике и за заштитаре околине који упозоравају на изумирање врсте.

Извор: http://danas.net.hr