Рад тежак, али живот добар

Породица Илић из планинског села Станце код Врања, има просту филозофију опстанка на вековном кућном огњишту: тежак посао – леп живот.

Чине је три генерације, старица Душанка, њен син Бошко са супругом Дивном и унук Дејан са супругом Весном. Ако да Бог биће и принове, кажу, па и четврта генерација живеће у слози и љубави.

Ови вредни људи одмах ће вам рећи да се баве пољопривредом, као и њихови преци, да имају воденицу која данас меље само за њих, да не би могли да опстану да немају све машине и алатке које поправља и сређује за рад Дејан, који је у Врању изучио и положио за ковача.

Бошко објашњава начин на који су стекли машине и алатке, што им је омогућило да радом могу да живе комотније од многих по селима, али и граду.

– Мој деда Мика је од свог оца Радивоја научио воденичарски занат, а потом га пренео мени. Говорио је, видевши како се села празне и млади људи одлазе без повратка у градове, да ће воденица једног дана млети само за нас.

Зато је оца Жику послао 1971. године на рад у Вупертал у Немачкој да као грађевинац сваку зарађену марку оставља по страни и доноси кући.

Од очевих пара направили смо нову кућу, помоћне просторије, купили тракторе, касније и све остале машине потребне за пољопривреду. Само тако је могло да се опстане у селу и остане да живи – почиње причу Бошко.

У њиховој кући увек се зна рецепт за успех – ред и дисциплина, слога и међусобно поштовање.

– Радом, уз помоћ оца Жике, стекли смо доста, таман толико да направимо кућу у врањском насељу Рудина. Двадесетак година у њој живе станари, ми не, никад нисмо видели за себе перспективу у граду.

Нисмо желели да радимо по фабрикама, да служимо јефтино друге, већ сами себе, не стрепећи за неизвесност као што су глад, неплаћени рачуни држави и друго – наводи Бошко.

Као што је деда Радивоје бринуо о будућности сина Жике, а овај о Бошковој, тако је и Бошко бринуо за Дејана.

– Решили смо да Дејан оде у Врање и изучи за ковача, да постане мајстор. Занат је учио код мајстора Зорана Јанковића Дрде, на Рудини.

Велика је срећа била за нашу кућу кад је положио са врло добрим успехом и добио диплому за школованог ковача, 2004. године. Сада је лако, има радионицу, сав потребан алат, ради за наше потребе, али и другима којима је потребан – каже Бошко.

Дејан је тих млад човек који зна шта хоће, а то је да настави породичну традицију, одржава огњиште и унапређује газдинство.

– Има посла за ковача, одржавам наше машине, али долазе и муштерије из села, из Власа, Ушевца, Рождаца, Трстене, Добрејанца, из целе Пољанице.

Највише клепам раонике, секире, мотике, копаче, фрезе, правим клинове за дрва, а да сам прави мајстор показао сам прављењем приколица за дрва са системом за кочење, како мањих шумских за четири до пет кубика, тако и оних великих, дворедних за 12 – са поносом прича Дејан.

Илићи имају пет крава, не зна се која је од које лепша за око, све дају довољно млека, јер имају најквалитетнију природну храну, сено и прекрупу из воденице.

– Воденица сада ради за нас, а некад, у сезони, по три месеци смо спавали са дедом на смену, толико се млело. Људи су доносили жито на коњима, по 120 до 150 кила, записивали смо у свеске, потписивали и одређивали датум предаје брашна или прекрупе. Наплаћивали смо највише у брашну, тада је ујам био пет одсто – истиче Бошко.

Извор: http://www.okradio.rs/