Миркова воденица – симбол трајања

Мирко Андрејевић (81) из планинског села Станце, 25 километара удаљеног од Врања, не дозвољава да се заустави воденички точак на Станачком потоку, који пролази у близини његовог домаћинства.

Да се настави традиција, на далеко чувене Михајловске воденице помажу му син Ђура (60) и унук Горан (34).

– Поток се стрмоглављује из подножја Станачке и Рождачке планине, које се на наслањају на планину Кукавицу и увек има воде. Још се није десило, од како је века и света да је на овим просторима пресушио.

Мало је људи остало у селу, вода у потоку је чиста, може слободно да се пије – почиње причу Мирко.

Он се својевремено из суседног села Трстена, које је тик уз административну границу са Косовом и Метохијом, призетио у Станцу, у фамилији Михајловића, код таста Драгомира и таште Наде. Онако висок и наочит, оженио се сеоском лепотицом Вером.

– Тада се није гледала лепота него да ли си радан и вредан. Са супругом смо радили дан и ноћ, а таст је убрзо решио да ми препише кућу и имање.

“Оно што сам хтео то ми је дошло у кућу”, рекао је мислећи на мене. Хвала Богу, његов иметак са сином Ђуром и са унуком Гораном смо увећали, задржни смо, имамо и више него што нам треба – каже Мирко.

Воденицу одржавају због аманета старог Драгомира, али и из мерака.

– Таст Драгомир ми је на самрти рекао: “Воденица не сме да запусти, никако чичак и коров да је прогутају, пазите она је симбол нашег трајања на овим просторима”.

Нормално, послушао сам га, то пренео сину Ђури, он свом Горану, а Горан ће то да пренесе његовим синовима Стефану (9) и Ђорђу (6).

Мељу брашно, пшенично и кукурузно највише, али има и ражаног, јечемног, овсеног…  На Станачком потоку постоје три воденице у фунцији, а целом крају Пољаници,

који обухвата 22 села,  раде пет њих. Једна је воденица Миливоја Станковића  у Големом Селу, а друга Цокина воденица, Новице Станковића, у Секирју.

– Највише их је било на нашем потоку, Ветерници и Мијовској реци. Било их је и на потоцима који су пролазили кроз остала планинска села, али са одумирањем села нестале су воденице, са њим ваљарице и вуновлачаре.

У Станцу, тренутно, раде три воденице, осим наше ту је воденица Бошка Илића, као и воденица сувласника, Миодрага Милче Стевановића и Велибора Вецка Јовића – прича старина Мирко.

У ниховој воденици, која је најближа централном селу Власу, меље се брашно без прекида, а долазе да самељу или купе пшенично и кукурузно брашно многи из Врања, углавном,  они који су пореклом из ових крајева.

– Радом све постижемо, имамо две куће, помоћне зграде за стоку, амбаре, сву механизацију за рад на њивама, аутомобиле…

Код нас се тачно зна ко шта ради, а када је гужва помаже и снаја од сина Слободанка, као и снаја од унука, Марија.

Син Ђура ради и као курир у основној школи у Станцу, коју похађају четворо ђака, а унук Горан је и поштар. Ми смо се снашли, иако живимо у планинском селу. Никада се не бисмо мењали за град.

Зар да оставимо сво ово богатство – породицу, стоку, воденицу, ваздух, воду… – завршава причу старина Мирко.

Душан Ђорђевић

Извор: http://www.okradio.rs