С. Ј. МАТИЋ
НЕ дешава се баш често да се нека девојка ухвати укоштац са производњом и продајом – ракије. Наташа Глигоријевић (28) са Новог Београда преузела је од оца Веселина „ракијски казан“ на имању у селу Попадићи крај Бање Врујци. Корак напред је и чланство у Групацији произвођача ракије при Привредној комори Београда, где је једина девојка.Наташа Глигоријевић / Фото З. ЈОВАНОВИЋ

Иначе, завршила је Факултет политичких наука, смер међународни односи, али продаја ракије је додатни изазов.

– Мада не живимо у селу, одржавамо имање и воћњак и било би потпуно глупо да не искористим потенцијал који већ имамо – каже нам Наташа. – Желим да ту производњу ракије претворим у озбиљан породични бизнис. За жене се углавном везује производња ајвара, џемова, домаћих сокова, али и о ракији могу да науче све.

ЗА ИЗВОЗ САМО ОНА ОД 40 СТЕПЕНИ ОТАЦ Веселин задовољан је наследницом и њеним менаџерским способностима. – Предузимљива је, елоквентна, добро комуницира са људима – набраја квалитете отац. – Већ има идеје и за извоз и зато смо почели да правимо ракију од 40 степени, која је питкија. Западно тржиште неће да прихвати јаку ракију од 50 степени какву смо правили. Само код нас Срба важно је да је толико јака да се од три чашице напијеш, а од пет завршиш под столом.

Глигоријевићи имају 600 стабала шљиве и ако роди наберу око 30 тона „чачанке“, „пожегаче“, „ранке“… Кад дође јесен отац Веселин и више од месец дана седи за казаном и пече ракију. Наташа му помаже и памти технику. На крају у багремову бурад наточе три тоне ракије.

– Желим да производим једну од најквалитетнијих ракија и да направим бренд. Немамо количине потребне за продају у маркетима и зато су нам циљ хотели и ресторани – каже Наташа. – Наша предност је што шљиве не прскамо и ђубримо само стајским ђубривом. Однећу земљу, део стабла и плод шљиве на анализу и узорак саме ракије, како бисмо добили сертификат да је органска. То нам даје сјајну шансу и за извоз, а таква ракија је скупља, квалитетнија и на крају људи знају шта пију.

Наташа објашњава да је у селу доста старих, који имају шљивике, али немају коме, нити знају да пласирају ракију.

– То је додатна шанса да од њих откупљујем шљиве и повећам производњу – планира Наташа. – И село ће имати користи, а на свом примеру ћу показати да рурални крај не мора да замре. И моја другарица је од новца, који је уштедела за аутомобил, купила имање у Лучанима и посадила шљиве и лешнике.

Српска традиција је да се печење ракије пренесе са оца на сина, а код Глигоријевића на ћерку. Наташин брат Немања студира машинство и ракија га баш и не интересује. Зато се Наташа поприлично разуме.

– Имам прилику још да учим, одрастала сам гледајући тату и деду како пеку шљивовицу, али и у Групацији произвођача ракије су отворени за сарадњу – каже Наташа. – Сад ћу да се окренем сајмовима и промоцијама и да људи чују за нашу ракију. Видим и да је свима занимљиво што сам девојка у том послу, па ми се чини да ми и то, засада, отвара врата.

ПОКЛОНИ УЗ ШЉИВУ НАТАША је пуна идеја како да промовише своју ракију. Уз флаше планира да поклања столњаке и крпе за ресторане са логом њеног газдинства. На свакој боци која је на продају биће везана исхеклана гранчица са листовима и две шљиве.

СПЕЦИЈАЛИТЕТ ОД ПЕТ СОРТИ ШЉИВА

ОТАЦ Веселин Глигоријевић каже да је њихова ракија од пет сорти шљива, што јој даје посебан укус.

– Важно је да се пече што спорије, хладити судове и ту је још доста финеса да би се добио квалитет – објашњава Веселин.

– Најбитнија је чистоћа, кап нечега може све да упропасти. Ја бацам цео горњи слој комине, јер он укисели ракију, а сељаци ми онда кажу, бацио си минимум десет литара.

Извор: http://www.novosti.rs