Лако је са корупцијом

Прилог за размишљање о сложености пољопривреде.Хоће ли се наћи неко ко ће коначно добро загристи да макар заустави пад пољопривреде и бар усмери ка бољем?

Да не буде заблуде: нико не мисли да је решење проблема корупције једноставно. Чак и када се реше неки од 20 или 30 случајева, па можда и која стотина. За велико поштовање је што је тај проблем коначно дошао на ред, што се храбро наводе случај по случај, окривају узроци и припремају докази – све за даље решавање (тужилаштво – судство).

У пољопривреди је све сложеније. Јер, о пољопривреди сви знају – све! Чак и они који никад  нису сишли са асвалта или ушли у шталу, нису посетили ни једнбу државу као могући узор, или неку фарму као пример!. Они су и најгласнији са својим флоскулама: Србија може да храни најмање 100 милиона, да наводњава  милион хектара, да затрпа Европу са органском храном, . . . Они као случајно заборављају да Србија увози све више млека и меса, да воде за наводњавање неће ускоро бити ни за 100-нак хиљада хектара, да је органска производња на стерилном земљишту немогућа, . . .Такви чак наводе председника владе да  најављује Србију као  „цветну башту“, а никако да му „шапну“ да се забрани извоз кукуруза као основе управо за производњу млека и меса! Сви виде пољопривреду Србије као велико буре, које се лако пуни и из кога могу да захватају сви.  И сви то „буре“ подмећу тако да се не види да је оно – шупље! На једном месту, тешко да се види споља, истиче из „бурета“! По овом чувеном Либиговом закону минимума: капацитет бурета не одређују најдуже „дуге“, већ она  најкраћа!

Већ више деценија у Србији нико нема снаге да храбро истакне две групе освновних проблема:

–         највећи део земљишта као основе пољопривреде из године у годину постаје све сиромашније,

–         само за заустављање пропадања потребан је период од најмање 10-так година.

За прву групу проблема треба тражити потврду и ангажовање највиших научних институција. Зашто тога нема? Зашто се то потискује, иако je од вајкада познато:  без здравог богатог земљишта нема праве пољопривреде! Зашто се и даље исцрпљује народно благо, па чак и награђује (субвенције добијају и они који немају „ни рога, ни папка“)! Вероватно се и научне институције прилагођавају, па не би да штрче (ко зна – могле би да остану без „субвенција“!). Или: лакше је да буду критичари (или још боље – критизери), него да „подметну леђа“

Друга група проблема је још сложенија. Овде „коло воде“ – политичари. По правилу професионалци, они који себи „зацртају“ да су незаменљиви!
Уз њих – сличне институције, које баратају подацима, пресипају „из шупљег у празно“, уз активну подршку јавних гласила.  Сви они брину за свој опстанак, строго воде рачуна да, на пример,  период од 10-так година значи бар 2 или 3 изборна циклуса.  И знају да је то у пољопривреди мало – једва и да се заустави пад, да се постави здрав темељ. Без обзира на то какав је, темељ се тешко сагледава. Из тог разлога сви одмах мисле на – „кров“! Да буде што виши и што – црвенији, да се показује (изборном) народу! Да ли могу данашљи изабраници у парламенту да се сложе: идућих бар 5 година даћемо све да повратимо некадашљу вредност земљишта и коначно створимо правуоснову по мери пољопривреде Европе, на коју се иначе угледамо!!

Све напред речено наводи на појам „стратегија развоја пољопривреде“. Она се најави, припрема и објави од једне до друге владе, доносе нека „пратећа“  документа  и све то по правилу само за „једнократну употребу“. Са великим најавама и са тумачењима великих ауторитета, исто данас као и пре  више деценија! И по правилу да све буде што је могуће сложеније и теже схватљиво управо за оне, којима се намењује.  И тако са замајавањем бар 4 године, па онда „Јово наново“!

А ствар би могла да буде врло једноставна. Европа је препуна правих узора који су нама слични и које би били најлакши за копирање. Са једним добро  одабраним узором кренути у реализацију. Корак по корак, са прилагођавањем нашој Србији и свему ономе, што смо ми, одмеравајући сваке године шта је и колико урађено. Онако како то ради индустрија: одабере партнера са новом технологијом па заједно произведе оно, што тржиште тражи и може да плати. Да се коначно пређе са речи на дела, слично као и са корупцијом! Управо ту та два појма пољопривреда и корупција налазе заједнички „именитељ“: нешто тешко, сложено и дуготрајно решавати „корак по корак“! И са заједничким циљем: створити здраво друштво и здраву пољопривреду! Код пољопривреде и са једном јасном поруком: очувати вредност земљишта за будуће генерације онако како су наши преци очували за нас!  И то строго контролисати: да се не деси да се земљиште наше домовине не „израбљује“ на рачун профита, ма колики он био и ма коме ишао у џеп!

Др Милан Тошић

редовни професор у пензији