Кад порастем бићу учитељица, а кад зарадим паре свако дете у школи имаће ужину, оно што воли да једе, нешто слатко. Ниједно неће да буде гладно, ја ћу да наредим
Миљана (9), Анђела (6) и Никола (5), неухрањена дечица у одећи која се затекла у кући, у старој и закрпљеној коју су добили од пријатеља својих родитеља, Драгана (45) и Сузане (36), трче нам у сусрет. Гости у њиховој кући су реткост. Трче са комадићима врућег хлеба у рукама, тазе испеченог, радују се његовом слатком мирису. Једу, како рече њихов отац Драган, два пута дневно, ујутру хлеб и сира или лончић млека, а касно у подне оно што се изнесе на дрвени сто; вариво, тог јулског спарног дана када смо их посетили.
Миљана је завршила други разред основне школе у Добрејанцу, иако је њихова кућа у атару Секирја, високо у планини. Због разуђености села, школа у Добрејанцу им је ближа. Весела је, опуштена и трчи да нам донесе ђачку књижицу, да видимо да је положила са одличним успехом.
– Кад порастем бићу учитељица, а кад зарадим паре свако дете у школи имаће ужину, оно што воли да једе, нешто слатко. Ниједно неће да буде гладно, ја ћу да наредим – одсечним, озбиљним гласом нам саопштава Миљана.
КИФЛА И ЕУРО КРЕМ
Не жели да деца само једу хлеб и мали комад сира за доручак као они, да пију лончић козјег млека јер њихове две козе не дају више од литар и по. Жели да једу “еуро крем”, кифле и остале посластице.
– Трудимо се да нису гладна, да имају било шта да поједу. Прво, хлеба, па друго ако преостане. Ваљда ће бити боље, моји планови су да овде останем, да живим, да ми деца одрастају где су и сви моји преци, а после, ако нађу боље нека иду. Имаће увек нашу подршку. Мени треба пет коза, оних “алпина” што дају пуно млека, видео сам их код пријатеља у суседноим Власу, ништа друго. Верујте, хоћемо да радимо, имамо ливаде у планини, на хектаре, траве колико хоћемо, све услове да их чувамо како треба, имамо и просторију, таман за пет, а кад би кренуло, размножавали би их и ишли бисмо на стадо, да нам Никола остане на кућном огњишту и живи као нормалан човек – прича Драган.
Њега мучи што никако не може да дође до “живе” паре, па да купи макар једну “алпинку, како јој тепа, за почетак.
– Нема сталног посла, примамо дечји додатак 7.200 динара, а кад има идем у надницу, на кошење траве, брање дрва за огрев. Све што уђе од динара у кућу иде на храну, куповину брашна, остало по мало што мора да се има. Кад примимо дечје додатке одмах одем да се раздужим у продавнице по селима. Купујем кад претекне деци паштету, саламу, џем јер се овде овде рађају “дивљаци”, крушке, јабуке, шљиве и нису ни за шта. Садимо мало кукуруза, који ретко успе, а то је за свињче које никад да постане свиња. Потом, мало кромпира, бораније, пасуља и паприку на отвореном. Ако Бог не сручи градоибију онда има за нас, да нисмо без ичег – каже Драган.
Имају једну краву и теле, две домаће козе и једно свињче. Кокошке никад нису могли да запате, чим их донесу лисице их однесу.
– Свима се овде броје ребра, таква је судбина. Теле је спас, када га продамо, купимо храну за зиму и вратимо све дугове – уздишу Драган и Сузана.
Миљани и Анђели, која је у предшколском, до школе у Добрејанцу треба 45 минута хода главним земљаним путем када је суво, а кад пада киша сат и по у једном правцу. У то смо се увреили јер нас је Драган возио трактором узбрдо, једва се пробијајући разлоканим земљаним путем.
Сан о алпини: породица Станковић- У повратку ће вас Миљана испратити кроз шуму до главног земљаног пута, а онда све наниже, узмите десни правац док не видите асвалт. За 45 минута сте доле – саветује нас.
СТРАХ ОД ВУКОВА
Деца, иду у школу, путем, прате их Сузана у поласку и Драган у доласку.
– Кад крене школа, сваки дан тако, морамо да их пратимо,.Зими је опасно, има вукова који се шуњају и спуштају доле, чак до реке – наводи Сузана.
Од јесени Миљана ће бити у трећем разреду, Анђела у првом, а Никола у предшколском.
– Воле школу, то им велика радост, због учитељице и још једног јединог ђака који је из Добрејанца. То је све, а школа је имала по 40 ђака у наше време. Све пропаде, ми смо остали на кућном огњишту јер нам се тако заломило – прича Драган.
Кућа је у близини једног виса, 200 метара наниже, готово смештена у долини.
– Кућу су моји преци градили 1924. године, класична кованица, темељ од камена који иде високо изнад земље, потом летве, греде, све пуњено мешавином блата и сламе. Последњи слој, када је кућа замазивана и глачана, садржи и пепео. Од тада, само смо цреп мењали, има пре 30 година – казује Дрган.
Имају бунар, а и воду са чесме коју су довели са извора једно 800 метра навише. На веранди је клупа за седење, а унутра једна мања соба са шпоретом, креветом и омањим дрвеним столом за ручавање, једна мања као остава са креветом и једна велика, која служи за госте, кад су славе.
– Славску свећу никад овде нико неће да утули, али све је скромно, а и гостију је мало – каже Сузана.
Иза куће, кад смо наишли, суши се веш у два дугачка реда, одапета од куће до бунара. Сузани мало непријатно јер је све старо, а као за инат прилази мала Анђела и показује њихов, дечи доњи веш, сав поцепан.
-Нема се, ништа ново деца нису обукла, патике и осталу обућу носе док се не распадне. Купујемо на пијаци, а то је слабог квалитета и муку имамо како да их обучемо и обућу набавимо – истиче Сузана.
Док се спремамо да пођемо, јер асфалтни пут није близу, Драган опет спомиње козе “алпине”.
– Оне би нас спасиле и омогућиле да останемо на кућном огњишту, да нам деца израсту у здраве особе. Иначе, чека нас мука велика као и до сада, што би наши стари казали: “Чека нас да сечемо уши како бисмо закрпили леђа”.
Извор: http://www.vranjske.co.rs
Нема коментара
Оставите први коментар