Љиг: Направио јединствену фарму мангулица

У Љигу и околини многи познају Живорада Игњатовића као врсног мајстора који поправља мотокултиваторе, тестере, косачице… Ипак, он је највише заинтересован за потпуно другачији посао.

– Желео сам и остварило ми се да направим фарму мангулица – каже Игњатовић. – Али мој циљ није да их гајим на класичној фарми. Ако их храните концентратом, оне ће расти брзо, само квалитет меса неће бити онакав какав би требало да буде. Србија има све шансе да развије производњу природно здраве хране и да на тај начин дође до значајног извозног суфицита. Природа нам је омогућила изванредне услове, на нама је да се мало потрудимо и да те услове искористимо на најбољи могући начин.

Мангулица је аутохтона српска раса свиња за коју се сматра да је у блиском сродству са дивљом свињом. Услови које захтева су веома скромни, практично су идентични условима у којима живе њени дивљи преци. Некада су живеле у шумама и по ритовима, и захваљујући својим изванредним особинама, успевале су да се одрже упркос оштрим климатским условима. Мангулице су отпорне на све могуће болести од којих лако оболевају све модерне расе свиња.

Игњатовић каже да га је мангулица привукла јер је изузетно паметна, а није захтевна.

– Уз пса, ја не знам паметнију животињу – каже док му мангулице једу из руке.

– Изванредне су, памте и тачно знају шта могу да очекују од човека. Са друге стране, њихово месо је изузетно здраво јер је садржај холестерола у месу мангулица чак до невероватних 80 одсто нижи у односу на друге расе. Конзумирање њиховог меса доводи до стварања такозваног позитивног холестерола који благотворно делује на особе са повишеним нивоом масноћа у крви.

Да би направио фарму, Игњатовић је оградио 4,5 хектара храстове и букове шуме. У ограђеном простору нашао се и поток.

– Важан је и сам терен – тврди овај необични фармер. – Није исто да ли гајите стоку у равници или у планинском региону. Овде је нагиб такав да је врло тешко остати на ногама. Посетиоци моје фарме су ми признали да их је краткотрајно обилажење терена коштало жестоке упале мишића. Замислите у којој су кондицији моје мангулице које тај терен обилазе по цео дан, копајући у потрази за корењем.

Берковац се налази на надморској висини од око 500 метара. У долини је Бања Врујци, у близини Љиг, Равна гора… клима је планинска, али није сурова. Многобројни извори и потоци допуњују природне потенцијале овог краја.

– У Берковцу и околним селима – објашњава нам наш саговорник – идеални су услови за производњу чисте, незагађене хране. Вода је бистра и може да се пије из потока, пољопривредници практично не користе хемију, а интересантно је приметити да нема чак ни амброзије која причињава много проблема изазивајући алергије код људи и стоке. Због тога је ово идеалан простор за гајење кромпира, цвекле и, наравно, воћа, посебно шљиве.

Игњатовић истиче да своје мангулице, а има их готово стотину, храни на потпуно природан начин, тако да ова раса оствари све своје генетске потенцијале.

– Оне се целог дана крећу у потрази за храном. Нема камена који не преврну у потрази за корењем и ларвама инсеката, па делови шуме изгледају као каменолом. Сада је већ почео да са дрвећа пада жир, па су по цео дан заузете тражећи их. Од почетка лета зри и воће које опада са дрвећа: дудиње, шљиве, јабуке…

Уз све предности, Живорад Игњатовић наводи само једну „ману“ мангулице.

– За разлику од модерних раса свиња које опрасе десетак и више прасића, мангулице опрасе само од шест до седам – завршава причу Игњатовић.

– Али на фармама на којима се спроводи интензиван тов, није ретко присуство ветеринара док се крмача праси. Следе инјекције јер су младунци неотпорни на многе болести. Моје мангулице се прасе у суровој природи, често у „земуници“ коју саме ископају.

Извор: http://www.novosti.rs