Будућност пољопривреде Србије: ШКОЛОВАЊЕ – ПОКРЕТАЧ СВЕГА

Зашто баш школовање на првом месту?
Одговор на слично питање је дат већ пре око 150 година. Тада је уведено обавезно школовање сељака у оним државама, које данас важе за најразвијеније пољопривредне земље, почев од Аустрије-Баварске па до Холандије-Данске

У овом тренутку у пољопривреди Србије су актуелне две групе чињеница:

–          већ више деценија пољопривреда Србије је у сталном паду:

a) Северни део Србије са уништеним сточарством, није више ни приближно онако богат као некада (смањени приноси, све теже последице суша, ниска запосленост, прерађивачка индустрија скоро нестала);

б) у Централној Србији пољопривреда уситњена и разједињена, некадашње сточарство преполовљено, нестале задруге (удруживања).

–          поново се најављује (очекује) дугорочна прогниоза развоја.

После сваке политичке промене у Србији се најављују побољшања и доносе нове „стратегије дугорочног развоја пољопривреде“ (у суштини све донете стратегије су биле заваравање великим плановима и обећањима односно прилагођавање тренутним  условима и потребама политичких партија)!

Шта урадити у овом тренутку?

Код сагледавања области које треба потстицати у будућем развоју од највећег значаја је редослед (приоритет) решавања.  По правилу: прво  темељ, па тек на крају – кров! Јер,  без доброг темеља нема стабилне грађевине!  У пољопривреди то су земљиште и   – село. По старој мудрости, која и даље важи: очувано и богато село =  очувана и богата Србија! У том погледу имамо примере за углед у  Аустрији, Баварској,  Данској, . . .

Код редоследа улагања у будућност развоја пољопривреде Србије нема дилеме – јасно се истичу  велике  области деловања:

–          школовање,

–          чување вредности земљишта,

–          повећање вредности по јединици површине,

–          конкурентност,

–           (школовање) – информисаност!

1. Школовање

Зашто баш школовање на првом месту?

Одговор на слично питање је дат већ пре око 150 година. Тада је уведено обавезно школовање сељака у оним државама, које данас важе за најбоље, почев од Аустрије-Баварске па  до Холандије-Данске.

У вези школовања има још једна специфичност. Нема више „универзалних сељака“ – у пољопривреди опстају само – специјалисти! Све мање је оних „ратар – сточар“, а све више оних који се специјализају и постају – мајстори! На пример у сточарству: само за производњу млека   или само за производњу и одгој прасади (у оба случаја без това!). Резултат такве специјализације је вишеструко позитиван: све већа производња и све нижи трошкови.

И да већ сада буде јасно: у пољопривреди опстају само добро школовани „пољопривредни мајстори“. Они без школе, или сељаци-сваштари, већ увелико нестају – у будућности немају никакве шансе!

Основно или почетно школовање је само основни усслов. Одмах долази и стално дошколовавање као још обавезније!!

2. Очување вредности земљишта

Површине пољопривредног земљишта су не само ограничене –  оне  се  стално смањују. Истовремено број становника света расте! И  закључак је врло једноставан: треба учинити све да се  вредност постојећег земљишта  не само очува, већ и повећава.

У протеклих 60-так година то се у Србији није озбиљно схватало.  Највећи разлог је смањено (готово уништено) сточарство. Богатство земљишта се чува редовним враћањем земљишту онолико органске масе (хумуса), колико се однесе жетвом.  За то служе два уобичајена и доказана начина: ђубрење стајњаком или преко „зеленишног“ ђубрења.  Земљишта са већим садржајем хумуса ималу огромне предности. Неке групе предности би биле:

• лакша обрада, мањи утрошак енергије – велика уштеда трошкова,
• бољи водно-ваздушни капацитет земљишта;
• здравије земљиште – могућа здрава органска производња.

Богато земљиште  високе плодности обезбеђује услове за интензивну производњу, или чак  делимично остварење две жетве годишње!  У будућности, која већ почиње, постојаће све веће потребе за производњом здраве хране. Ко се буде у свету наметнуо са таквом храном не би требао да брине за будућност своје пољопривреде!

3. Повећање  вредности производње

Са повећањем хумуса вредност земљишта би била стабилнија и већа. Тада би сваки хектар земљишта редовно давао већу вредност производа. То има два значења:

а) стабилнији и већи приноси;

б) већи избор култура које би се користиле – уз стално повећање култура будућности (силажни кукуруз, соја, индустријско биље, поврће-воће, . .. .)

Појам вредности производа по јединици површине треба озбиљно схватити. Вредност производа са једног хектара може да буде само 800 – 1.000 евра, али исто тако и 5 или више пута већа! Са завршном прерадом тај однос иде и даље:

–          уместо пласмана зрна (кукуруза, соје, . . ) па  и вредности млека или меса, завршни производ морају да буду врхунске прерађевине;

–          производе воћњака усмеравати у домаћу индустрију  такође у производе врхунске прераде;

–          област повртарства даје још више могућности за много вцећу производњу и завршну прераду за потребе коначног купца.

И поново закључак: ако не можемо повећати површине земљишта сигурно можемо повећати вредност производа тог земљишта!

1. Конкурентност

Један од великих проблема у Србији је то што се још увек не схвата појам конкурентности.  То је опште признати појам понуде – потражње! Јефтинија роба се намеће без препрека. Поготово ако се нуди као сигурна по количинама и квалитету, који се траже.

Један од најважнијих услова у борби за опстанак у конкурентности је – смањење трошкова произодње. У пракси пољопривреде се то најчешће постиже преко удруживања. За смањење трошкова свих набавки, али да се постижу више цена код пласмана свих производа. У том погледу се истичу два примера:

а)  Данске – одгој и пласман милиона прасади за тов и пласман у свет преко 70% сопственог свињског меса;

б) Баварске – преко 80% мањих газдинстава нема своје (скупе) машине, већ се најважнији пољски радови обављају преко удружених машина.

Да ли се може замислити то у Србији?  На пример да се све количине малине нуде  са једног места?! Или да се обједине сви произвођачи млека једног региона? Да се са 2 – 3 сило-комбајна уради силажа кукуруза најбољег квалитета за цело село?  Да једну стају са 100-нак крава  изграде 4 – 5 млађих одгајивача?  Сада је то у Србији тешко замислити!  А сутра, када у пољопривреди буде остао мањи број школованијих!!

1.  (Школовање) – Информисаност

Већ сада у већини (западних) земаља ЕУ преко 50% пољопривредника користи – компјутер! Тиме добијају најмање 2 могућности:

а) шта је све ново од онога, што њему може да користи ?

б) ко је тај ко има нешто боње како би од њега видео (научио) и себи помогао!!

Уосталом, тако је све око нас: сви тврде да ће боље проћи онај, ко је боље (и брже!) информисан!

У том погледу истичу се још два начина:

а)  стручна пољопривредна служба;

У саветодавној служби постају све важнији стручњаци-специјалисти.  И то све ужих специјалисти и све бољи познаваоци свог дела струке. Они морају да се стално – дошколовавају! Сваке године да прате литературу, да учествују на стручним саветовањима, да посећују стручне курсеве!

б)  струковна удружења.

Све више се удружују они, који су исти или бар – слични! По томе шта производе, колико су велики, на ком су ниовоу, и сл. На пример:

–          произвођачи прасади за тов (који имају 100-нак или више крмача);

–          произвођачи млека са расом сименталац (за 50 или 100-нак крава);

–          произвођачи сенаже  и сена,

–          удружени у машинске прстенове, итд.

Са разменом информација и искустава се на тај начин сваке године чине неки (па макар и најмањи!) помаци за сталном циљу: производити више , добијати довољан квалитет и то са све мањим трошковима!!

И – као закључак

У овом тренутку се мало зна у Србији какав трновит пут очекује њену пољопривреду. Невероватно уситњену, са већ устаљеним навикама на мале и скупе приносе, без усмереног школовања, са заваравањем око неких наших природних могућности!  Или са лажним претставама и надањима како ће нас спасити наводњавање (а воде све мање и мање!) или нека здрава органска производња (на њивама без стајњака!), са неконтролисаним применама вештачких ђубрива и средстава (отрова!) за заштиту биља, и томе слично! Са тапкањем на месту док други одлазе готово у – недоглед!

Из тих разлога се истиче школовање и информисаност као прво и последње.  Као најважније и за оне који немају добре расе стоке, имају застареле  машине или још старије –  стаје, . . . Основу напретка пољопривреде много мање чине инвестиције (ма колико да су заиста потребне) – најважнију основу чине људи!!

др Милан Тошић

ред. проф. у пензији