Стари звуци из ковачке радње

Мирошевце код Лесковца – У селу је најлакше пронаћи ковача. Звук чекића и наковња, нераздвојних симбола овог заната, чује се из даљине. Ковачки занат, као и многа друга стара занимања, нестаје. Остала је још понека седа старина чија снажна десница, више зарад традиције, а мање због стварне потребе, продужава занат који је на издисају.

Један од њих је Јован Станковић из Мирошевца код Лесковца, из чије радње још одјекују звуци давних времена. Типична зграда с траговима деценија, табла на којој се једва назире мајсторово име, прашњави мехови, ћумур, ватра, гвоздене хватаљке, клешта, маказе, швајс-апарат, бушилица, шмиргла, машина која сече цеви под углом и, наравно, наковањ и чекић. У таквом окружењу мајстор Јован је свој на своме.

– Кад сам завршио осми разред, отишао сам у коваче. Отац ми је говорио – синко, учи занат, а и ја сам то волео. Занат сам учио код мајстора Војислава Костића у селу Горина. Учио сам три године и постао ковач. Био сам пуначак, а за овај посао је потребна снага. Неко ситан намучио би се око чекића, мехова и клепања. Мораш и да подигнеш гвожђе, да исечеш, да запнеш, ковач мора да буде јак – прича нам овај чувар старог заната.

Више нема посла као у она времена кад је једва постизао да исклепа све раонике ратара из Мирошевца и околних села. Дуге јесење вечери, радња пуна људи који су надвикивали реске звуке тешких метала, причајући о мукама паорским и ораницама које их чекају сутра у зору, а из оџака су летеле златне жишке као звезде и расипале се по околним крововима.

– Највише посла имао сам око раоника и запрежних кола. Дрвенарију одради мајстор за дрво, а ја сам радио окове и све што је од гвожђа на колима. Правио сам металне ограде и капије, секире, мотике, гвоздене клинове, секаче, шила, пробојце… Било је и других ковача у околним селима, али највише су доносили код мене. Долазили су из Тодоровца, Мирошевца, Бунуше, Радоњице, Горине… И у овом послу мора да се чува образ, да завршиш муштерији на време, да урадиш квалитетно, да не носи на поправку код другог мајстора. Сада највише клепам раонике, посебно у јесен, кад се овде највише оре, мотике и секире – набраја мајстор Јован.

Интересује нас да ли је пољопривредна механизација смањила посао ковача. Што се тиче раоника, каже, с појавом трактора на њивама, за њега је било више посла. Раонике и данас клепа, иако је у пензији.

– Радим од 1968. године, уплаћивао сам пензијско и пре неколико година отишао у пензију. Наставио сам да радим, јер се најбоље осећам у радњи. Нема посла као некада, али увек неко сврати, донесе раоник, секиру, мотику, попричамо, време ми прође. Кад сам био млађи, размишљао сам да направим нову радњу, али видим да ће и ова да се угаси. Мој син је професор, унук студира на Вишој економској школи у Лесковцу. Кад ја више не будем могао да радим, радња ће се затворити. Нико није хтео да учи за ковача. Млади седе уз компјутер, не интересује их занат – јада нам се један од последњих ковача.

На крају додаје да су многи почињали ковачки посао, али нису сви опстали, јер нису поштовали муштерије. Јован је био добар и поштен човек, зато и данас има посао. Испод разгранатог дрвета остала је стара радња као чувар успомена на минуло време.