Банатски голошијан

Порекло овог необичног типа кокошака није у потпуности дефинисано. Постоји мишљење да овај тип кокоши води порекло од азијских бораца код којих је дошло до мутација гена. У Бангладешу постоји аутохтона популација головрате кокошке врло слична трансилванијској кокошки, а на Мадагаскару се гаје расе бораца са голим вратом.

Головрата кокош је устаљена као раса на простору Трансилваније (Румунија). Раса се изворно гајила у Трансилванији, али и шире по целом Банату. У Европи се у неколико земаља головрата кокош сматра као аутохтона раса (Мађарска, Румунија, Србија). Трансилванијска головрата кокошка у Србију је донета средином 19. века на територију Кикинде у Банату (Војводина) о чему постоје записи Грујића (1928) и Бајкова (1929), где је укрштана са затеченим домаћим кокошкама. С обзиром на њену отпорност и добре производне карактеристике раса се брзо ширила не само по Банату него и у друге крајеве Србије и у Босну.

Захваљујући њеном планском и непланском ширењу кроз један дужи период створен је тип трансилванијске кокошке која се од изворног типа разликује у неким екстеријерним али и производним карактеристикама. Постала је позната као посебан тип головрате кокошке названа “банатски голошијан”, мада до данас није регистрована као посебна раса.  Под “радним” стандардом први пут је изложена 1957. године на изложби у Земуну и од тада је присутна на свим изложбама. Основна екстеријерна разлика им је нешто краћи врат, вољка им је увек обрасла перјем, на половини врата са предње стране има пуфну (Ruff – крагну) од перја, а поред ових особености на глави има малу ћубу.

Банатски голошијан лако се разликује од осталих раса кокошака. Глава му је средње величине, дугуљаста, на потиљку има нешто мало перја, док је остали део главе и врата го. Врат је црвене боје и без перја до вољке, средње је дужине, мускулозан, лако извијен при споју са главом и носи се усправно, кожа врата је изразито дебела. По општем изгледу мањих је телесних оквира у поређењу са мађарским голошијаном. Креста је проста, усправна средње величине са 4-6 правилнх зубаца. Кокошке имају такође просту кресту која је често благо оборена на леву или десну страну.  Подбрадњаци, као и подушњаци су мањи у односу на исте код трансилванијске кокоши, али обавезно добро изражени, црвене су боје. Очи су крупне и живахне наранџасто црвене боје. Труп је средње дужине, снажан, овалан, широк и мускулозан. Груди су округле и широке, а леђа средње дужине и ширине, равна и хоризонтално се носе. Крила су снажна те може лакше да лети него расе сличног оквира које се гаје код нас. Реп је снажан, пун, широк, код кокошке нешто мањи у виду полуотворене лепезе, а код петла српова има доста и лепо су заобљени. Реп је код оба пола постављен под углом од 45⁰. Ноге средње дужине, снажне и финих костију, завршавају се са 4 прста. Боја писка је различита, од жуте до зеленкасто тамне боје и нису обрасли перјем. Банатски голошијан постоји у више боја перја. Изворна боја је граораста, али је врло честа, црна, бела и јаребичаста боја. Постоје мишљења да је првобитна боја перја била црвена код петлова и јаребичаста код кока, а да су касније створени остали типови голошијана.

Веома добро подноси лоше услове гајења. Живахна је живина, скромна у исхрани, покретна и вредна у тражењу хране. Отпорна је на високе и ниске спољашње температуре ваздуха, задовољава се скромним условима смештаја, неусловним живинарницима са мало опреме у њима. Ово је средњестасна раса, која остварује добре производне резултате у поређењу са осталим  популацијама аутохтоних кокошака у Србији, изузев сомборске капорке. Слаба је зимска носиља, проноси у рано пролеће. Кокошке имају изражен инстинкт лежења и предано леже на јајима, добре су квочке и добро се брину за пилиће. Оплођеност јаја и извођење пилића је задовољавајућа. Пилићи, иако су голог врата веома су отпорни, споро напредују али се лако одгајају.

Производне особине банатске голошијанке

Репродуктивне карактеристике расе су задовољавајуће. Кокошке проносе са 6-7 месеци. Петлови су агресивни и темпераметнтни, са добрим нагоном за парење. Банатски голошијан је раса погодна за гајење у сеоском дворишту на неограниченом простору. Дуго се тови и масу за клање постиже тек после 3-4 месеца старости када су кокошке и петлови у просеку тешки 1500-1700 г.

Угроженост ове расе у Р. Србији је средње велика. Банатског голошијана углавном гаје ентузијасти и љубитељи расне живине који то раде из хобија, а мање из економске користи. Процењује се да се у Србији гаји између 5 и 6 хиљада кокоши ове расе. Програм заштите ове расе покренут је још 1992. године, али је успех у протеклом периоду био ограничен. Држава и данас субвенционише одгајиваче банатског голошијана симболичним средствима годишње по птици.

Аутори: Милошевић, Н., Перић, Л., Ђукић Стојчић, М., Тривуновић, С., Родић В., Бједов, С. (2013) Autochthonous hen breeds in the Republic of Serbia – Banat Naked Neck and Sombor Crested. World’s Poultry Science Journal, 69, (1), 153-162

Извор: http://www.zivinarstvo.com/