Некада: Свиње – основ српске независности и благостања. А сада?

Кад се погледа здање у коме је државна благајна, казначејство, онда се лако долази и на питање о новчаним приликама земаљске управе. Књаз је штедњом саставио благо од 10 милиона гроша (милион талира), отприлике.

– Како је то могао један утучени народ, из сопствених средстава, без икакве новчане помоћи са стране, водити ратове од 1804. до 1812. и још доћи до државног уређења, које је захтевало знатне новчане суме? Како се могло у то доба, после пропасних прилика од 1813 и 1814, када је готово сва сопственост пропала, наћи средства да се устанак почне, изведе и после његовог сретног завршетка да се одмах плаћају велики порези и да се нове државне установе уводе? Како се могло већ сада, после тако великих издатака, које су изазвале унутарње и стране прилике, доћи до државног блага, које је с обзиром на становништво и културу земље тако знатно и при томе, да се појединац тако мало напрегне, да се може бити у ниједној земљи, бар у ни једној цивилизованој, не плаћају мањи данци? – Од куда је дошла та по изгледу тако сиромашна земља, до суме која нас доиста изненађује?

Потпуно решење тих питања лежи у околности да постоји врло велики извоз,, а готово никакав увоз и да је извоз у артиклу који се и у најтежим приликама стално размножавао. Наиме, годишње се извози на десет милиона гроша свиња и у сразмерној количини извозе се стока, коже, лој и мед. Тај је извоз био врло жив до почетка устанка, 1804, за оно дуго време, кад су Срби били само потлачена раја, и доносио је велику добит, а и за ратно доба није никад престајао. Кад се томе насупрот, узме у рачун, колико је мали увоз – главни артикал је со, која се узима из Мале Влашке, а нешто и из Аустрије – и нешто колонијалне робе, бојаџијски ствари, стакларије, грнчарије, гвожђарије, оружја и муниције – то се лако долази до сувишка, који је са незнатне трговине у унутрашњости и малих потреба остајао у готовом у рукама појединаца, а често и у земљу закопавао и који се из године у годину повећавао.

Са тим знатним сувишком могуће је било одржати тако добре финансијске прилике и те су прилике у знатној мери допринеле томе да Србија заузме тако повољан положај. Уз то долази и то да књаз има несумњиви таленат за финансијске ствари и да разуме вештину, да чини издатке, који изгледају изванредни за тако малу земљу, а да много не напреже силе државне благајне или становника. Депутација у Цариграду, пошиљке, одржавање добрих односа са локалним пашама итд. стале су врло много, али због њих још до сада никада није наступило оптерећивање данцима, нити се услед тога, ма и за један дан, задржало пошиљање пореза Порти или београдском паши. Књаз лично узимао је до сада од народа само 30000 гроша годишње – три хиљаде талира. Његово лично имање, његова умешност и приљежност у обрађивању земље, дали су му могућност да његову, истина скромну, али велику, кућу одржава пристојно и да се свуда појави с достојанством. – Свакојако, кад се ствари уреде, јавни издаци мораће се знатно повећати.

Услед оног извоза сваки је сељак, поред земљорада и сточарства, и трговац у ширем значају, но што је наш сељак. То је много допринело томе да одржи бистрину и обазривост народа. Мањег су значаја до сад послови којима се баве трговци по варошима; несигурност прилика укочила је сваку већу предузимљивост. Но сад ће и та грана привреде добити полета и већег развића. У земљи још нема утврђене новчане вредности. Тако у Београду цванцик вреди 90, а у Пожаревцу и Крагујевцу само 80 пара. Београдски трговци, и најсигурнији, још узимају готов новац са 10% интереса итд.

Ото Дубислав Пл. Пирх „Путовање по Србији у години 1829.“ стр. 144-145, ЈП Службени гласник, 2012.

Извор: http://www.makroekonomija.org