Њива испред кућног прага никада се не продаје

Ни најсиромашнији сељак у најзабитијем селу Србије никада не продаје њиву испред кућног прага – ако није животно угрожен! А ПКБ је њива не испред већ у Београду – кућном прагу Србије! Да ли је Србија толико угрожена да продаје у бесцење своју и највећу агробизнис компанију у Европи.

За стварање 1 цм земљишта у природи потребно је 1.000 до 25.000 година! С обзиром да је просечна старост наших становника 75 година, за формирање слоја од 60 цм земљишта (колико се уобичајено користи у пољопривредној производњи и сматра приватним власништвом) потребно је између 60.000 и 1.500.000 година или период живота 800 до 20.000 генерација предака! А ми ретко знамо ко су нам били преци у петој или десетој генерацији.

Од свих категорија земљишта, пољопривредно земљиште је производно и економски најважнија категорија земљишта као природног богатства и представља практично незаменљив и релативно ограничавајући услов за одрживу пољопривредну производњу, прехрамбену безбедност становништва и живот људи уопште.
Зато кинеска пословица каже: Земљиште је мајка свих ствари!

У периоду између последња два потпуна пописа пољопривреде (1960 – 2012) за неаграрне намене у Србији је изузето 1,5 милиона хектара пољопривредног земљишта и оно у 2012. години чини мање од половине (49,8%) њене укупне територије. За пет деценија „изгубили“ смо 1.058.000 ха ораница, 58.000 ха воћњака, 95.000 ха винограда, 175.000 ха ливада, 529.000 ха пашњака и 2.000 ха рибњака – или 27,8% укупно коришћеног пољопривредног земљишта. А оно по просечној цени од свега 5.000 евра по хектару вреди око 7,5 милијарди евра!
Од укупно расположивих 3.861.477 ха пољопривредног земљишта у Србији (2012), за пољопривредну производњу користимо само 3.437.423 ха, а не користимо чак 424.054 ха или 11 одсто.
С обзиром да је за прехрамбену самоодрживост неопходно 20 ари обрадивог земљишта по становнику, у 8 (међу њима и Београд!) од 25 региона и у 47 од 165 општина са пољопривредним земљиштем у Србији нема услова да се прехрани чак ни сопствено становиштво.

За разлику од других пољопривредних комбината у којима је доминирала „друштвена својина“ а који су „успешно“ приватизовани за „тепсију рибе“ и за које је сваки четврти уговор о продаји поништен (!), ПКБ је имао већинску „државну својину“ и био уставно „заштићен“од приватизације.
Чак је одлуком једног од претходног сазива Владе Србије пренет у надлежност газдовања граду Београду, са циљем да буде окосница изградње „зеленог прстена“ око српске престонице, одрживог развоја агропривреде Србије и прехрамбене сигурности потрошача Београда и Србије.
Супротно доброј намери те Владе Србије и управе града Београда, доласком на власт садашње политичке коалиције – по мом дубоком уверењу – донете су одлуке Скупштине града Београда и Владе Србије у оставци због којих се у јавном интересу грађана Београда и Србије морају поставити и следећа питања на која недостају одговори и која упућују на промишљање о „добрим намерама“ руководства града Београда, Агенције за приватизацију (у међувремену укинуте!?), Министарства привреде (сада ресорно надлежног) и Владе Србије:
• Зашто приликом јавног отварања понуда за процену вредности ПКБ није саопштена и цена коју су поједини понуђачи тражили за процену вредности ПКБ?
• На основу којих је критеријума за процену вредности ПКБ изабрана консултантска фирма у којој је радио садашњи градоначелник Београда?
• Да ли су понуде других понуђача биле повољније у погледу понуђене цене, рокова за процену и научно-стручне компетентности предложених чланова тимова за процену вредности ПКБ?
• Како је „изабрана“ консултантска фирма извршила и процену вредности земљишта ПКБ – које је већински било у државној својини, које не може бити предмет приватизације?
• Зашто процена вредности ПКБ није јавно доступна или барем доступна репрезентативним синдикатима и запосленима у ПКБ?
• На основу којих чланова Устава РС, Закона о приватизацији, Закона о пољопривредном земљишту и других прописа је Влада Србије донела „Закључак“ да се имовина у државној својини укњижи као „имовина ПКБ“?
• Да ли челници града Београда и Владе Србије сносе политичку и моралну (не)одговорност за изјаве о бројним потенцијалним инвеститорима за куповину ПКБ – од којих се ниједан није пријавио за куповину ПКБ „у пола“ процењене вредности?
• Коме је, по којем основу и под којим условима поверена „нова“ процена вредности ПКБ после резултата финансијског пословања ПКБ у 2015. години?
• Да ли смо национално (не)одговорни што продајом „дела имовине“ ПКБ – продајемо и пола територије општине Палилула?
• Ако већ продајемо, зашто ПБ продајемо пре ступања на снагу ССП по коме од 1. септембра 2017. године право куповине непокретности имају и купци из (богатијих) 28 држава ЕУ?
• Да ли је „хитна“ продаја ПКБ лобистички интерес агробизнис шпекуланата и политичких моћника који ће за пар година зарадити милијарду евра добити?
• Зашто се продаја ПКБ неистинито правда „губитком“ од 60 милиона евра (који је настао у време хиперинфлације у 1993-1994. и НАТО бомбардовања 1999.), када тај губитак не преузима купац јер „фирма“ ПКБ остаје са губитком и издвојених неколико хиљада хектара грађевинског земљишта које ће град Београд и Влада Србије поклањати страним инвеститорима!
• Да ли би се ПКБ продавао да је у њему запослено онолико партијских кадрова колико их је „ухлебљено“ у Телекому?
• Да ли је продаја ПКБ у другом кругу приватизације (у бесцење – по 3.000 евра за хектар на 5 километара од Теразија!) „колатерална штета“ учешћа града Београда у (су)финансирању „Београда на води“?
Дубоко сам уверен, као и бројни аграрни и национално одговорни стручњаци у Србији, да је ПКБ потребно сачувати у претежно државном власништву и, у сарадњи са научноистраживачким институцијама (по узору на САД: са београдским Пољопривредним и Ветеринарским факултетом, Институтом за кукуруз и Институтом за сточарство у Земун Пољу), као и Воћарским плантажама и другим аграрним фирмама и институцијама у Београду очувати највећу националну и европску агробизнис компанију за семенску производњу и репроцентар за сточарство, и очувати највећег произвођача млека, меса, поврћа, воћа и других пољопривредно-прехрамбених производа за потрошаче у Србији и извоз.

Као аграрни економиста који је магистрирао и докторирао из области земљишне политике и једини стручњак у Србији који је био члан експертских тимова за израду три националне стратегије развоја пољопривреде у три наше државе (СФРЈ – 1982, СРЈ – 1999 и РС – 2014) и руководилац тима за израду Стратегије развоја земљорадничког задругарства у Србији (2012 – у Међународној години задругарства!), а посебно као аутор студије „Пољопривредно земљиште у Републици Србији“ (РЗС, 2015), научној и стручној јавности, ресорно надлежним државним институцијама, власницима и/или корисницима пољопривредног земљишта и становницима у демографски и економски девастираној Србији одговорно поручујем да се у погледу коришћења, уређења и заштите пољопривредног земљишта нисмо понашали у складу са две следеће поруке:
– Генерација садашњих корисника није пољопривредно земљиште наследила од својих предака, већ га је позајмила од будућих генерација, својих наследника!
– Генерација садашњих корисника обавезна је да пољопривредно земљиште преузето од својих предака користи у складу са сентенцом „bonus pater familias“ и да га, ако не у повећаној површини и у побољшаном стању, онда најмање у преузетој површини и затеченом стању, остави у наслеђе наредној генерацији корисника за њихов одрживи развој!
На значај и потребу потпуније заштите, свеобухватног уређења и одрживог коришћења земљишта у свету – а то се посебно односи и на Србију – указује и закључна порука ФАО посвећена 2015 – Међународној години земљишта: „Наша земљишта су у опасности због проширења градова, смањења површина под шумама, неодрживог коришћења и управљања земљиштем, загађења, прекомерне испаше и климатских промена. Садашња стопа деградације земљишта угрожава способност да се задовоље потребе наредних генерација. Све док су земљишта у ризику, одрживе пољопривреде, безбедности хране и обезбеђивање услуга екосистема су угрожени.“

Зато је у јавном интересу грађана Србије, пре другог круга продаје за трећину процењене вредности захтевају од руководства града Београда и Владе Србије и добију одговори на постављена и друга питања о продаји ПКБ.

Значи: ПКБ вреди онолико колика је добробит са његовог земљишта за 20.000 наредних генерација житеља Београда и Србије!

Извор: http://www.beogradskanedelja.rs/