Пољопривреда – пасторче Србије: СВИ БИ ДА – ОРУ!

У Србији што чешћи избори то све горе по пољопривреду. Већ код најаве нових избора на све стране обећања. По обичају увијена у „обланде“ да се не примети тако лако колико су наивна: Србија „цветна башта“, имамо за извоз на све стране, сав вишак незапослених може да прими село, зараде ће бити највеће у Европи, здрава-органска храна, . . .

А шта је стварност? Две велике ствари: прво – Србија заиста има најбоље природне услове за пољопривреду;  друго –   народ Србије је гладан СОПСТВЕНЕ хране!

У исто време слично се истиче да држава чини много за пољопривреду. Прво су дугорочне стратегије развоја
(уз ангажовање 150-200  „врхунских стручњака“ и исто толико милиона динара хонорара) које су препуне жеља, иако се зна да ће остати „празно слово на папиру“! Слично је и са стереотипном саветодавном службом која организује стотине „радионица“-семинара-саветовања без практичне вредности. А као „шлаг“ су многобројни „интернационални“ симпозијуми са више предавача и аутора него – корисника. Уз то су и стандардни актуелни „аналитичари2 , који (са ретким изузецима) са својим „из шупљег у празно“  наносе више штете него користи. Све то заслужује врло озбиљне нове приступе са јасно дефинисаним развојем пољопривреде Србије за идућих десетак година, уз редовну контролу са потребним променама и допунама.

У Србији је много оних, који би да ору. То се  види, тада је нешто урађено, а узорана њива лепо изгледа. Баш за показивање или – приказивање.  Поготово за оне који и не знају да орање може да буде само –„брљање“! И такви  се не усуђују да сеју.  Они знају за мудрост „што посејеш – то жањеш“!  Боје се, ако посеју, да ће после њихове „сетве“ не никне – коров!  А то не сме никако да се деси!

Пољопривреда Србије се на сличан начин представља као кућа. Сви показују на (црвени) кров, види се са свих страна, а творевина делује привлачно.  Само, ти исти не спомињу – темељ. Знају да је њега  најтеже изградити!  Али, знају још боље да се он и не види, па зашто  га спомињати!

Нереално  или чак лажно престављање постојећег стања пољопривреде спада у неопростиве грехове. Као успех пољопривреде се истиче  како је извоз „јачи“ од увоза, иако највећу ставку чини извоз жита и других примарних производа. Слично је и са извозом воћа: стотине шлепера одвлаче из Србије јабуке-шљиве-малине (са најмање 80% воде!), а ми никако да се опаметимо и то прерадимо да бар воду не вучемо!

Једно од најтежих питања  је то колико држава даје  пољопривреди из заједничког буџета. Једни истовремено стидљиво оправдавају зашто је то морало да буде мало, они други, који би да дођу на власт, обећавају бар 3 – 4 пута више! У вези тога нико се спомиње да је много вредније и важније како се трошило (и како ће се трошити), а не колико се добија. Вероватно је тачно да је пољопривреда добијала мало. Али је исто тако тачно да се делило на мрвице, за опстанак (или за наклоност – кад затреба!). Мало и ретко је помоћ државе заиста послужила за трајно унапређење.

Као нигде на другом месту у пољопривреди се доказује како је лажно знање опасније од – незнања. То се не односи само на непосредне извршиоце – власнике пољопривредних газдинстава. Највећи број њих је без било какве усмерене школе, а још мање без неке уже специјализације. Онај мали број ентузијаста су једва кап у мору воде. Још већа је одговорност на вишем степену – на саветодавној служби. Њихове погрешне последице су теже не само по вредностима погрешних инвестиција, већ и по томе што испаштања трају бар 10-ак година. У овом тренутку у пољопривреди Србије као да и не постоји нека одговорност стручне саветодавне службе. Од те службе се у осавремењавању пољопривреде очекује много више, него што се претпоставља. Један од најважнијих услова за доброг стручног саветодавца је да има иза себе најмање 10 година успешог рада у пракси..

У Србији се истиче као посебан и огроман проблем појам удруживања. Чак и онда када се сазна да је удруженост један од основних услова за било какав успех – у Србији се то негира. Слично је било и код свих око нас у Европи док се није схватило да једна добра  заједничка пољопривредна машина (трактор – комбајн – косачица – преса – прскалица – . . .) могу да ураде боље, брже и јефтиније, него она у сопственом власништву! Уз један једини услов: треба јасно разликовати руковаоца машине  од оног, ко одређује када и коме се ради, а поготово како је урађено! Тако се подигне и заједнички воћњак – виноград!  Изграде и изванредно функционишу заједничке стаје. Тада се уместо 4 – 5 шталица са по  4 – 5 крава подигне једна са 30 – 50 крава, а власници раде у њој сваки други или трећи дан! За сада то у Србији „не пије воду“ и нема силе . . . А у ствари ту сила и није потребна – треба само јасно уређење односа – онако како је то већ  урађено и добро уходано у нашој близини, у Европи!

У Србији се све теже схвата и појам школовања.  Прво, мисли се да је у пољопривреди све једноставно и лако. То је тачно кад се гледа једнострано.  Као што је тачно и у игри фудбала. И пољопривреда и фудбал су појам масовности.  Само, код фудбала се брзо схвати (и зна) да је тешко бити врхунски клуб или појединац.  Код пољопривреде је то баш тако, само се много теже прихвата. Друго, у Србији сви који се и баве пољопривредом мисле да знају све. Никако и нико да схвати да је мало правих мајстора и да то није лако бити. Из тог разлога Србији предстоји веома тежак и још одговорнији задатак на школовању са све ужим специјализацијама и све већим способностима за постизање врхунских резултата.

У вези земљишта Србија је такође специфична. Истовремено се дешавају две чудне појаве:

• „борба“ да се не отуђи или да се спаси државно и друштвено земљиште од пар стотина хиљада хектара,
• систематски губитак вредности на најмање два милиона хектара због недомаћинског пословања – без сточарства, због неконтролисане примене минералних ђубрива и средстава за заштиту биља, .

Пољопривреда једне државе почива на – пољопривредном земљишту. Очување земљишта из много разлога не треба објашњавати. Ипак, добро је макар споменути две огромне групе разлога:

• очување хумуса ради чувања влаге због све чешћих и већих суша,
• земљиште је подлога за будућност – за здраву-органску храну!

Будућност пољопривреде Србије ће носити  она половина или можда само она трећина постојећег броја пољопривредника,   која себе добро оспособи школовањем, специјализацијом, удруживањем и сталним редовним дошколовавањем. Таква трећина ће постизати веће вредности не само за себе, већ и за оне који остају „ван игре“ и за државу у целини. Како доћи до њих? Лако, чак врло лако: за почетак само копирати угледне. За то су европској Србији довољни лако доступни Словенија-Аустрија-Баварска- … По старој доброј  мудрости „учити се на туђим грешкама“. Уз прилагођавање специфичним условима, навикама и обичајима Србије. Само, у том погледу у Србији се одмах појављује велики проблем: хоће ли се коначно наћи довољно храбрости  да се призна да је Србија са својом пољопривредом  на дну, да је лагање самог себе неопростив грех! И да се  схвати да је пољопривреда Србије највећи златни рудник којим располаже! И да има изванредне „рударе“ за то, најмање 10 – 15 процената свог целокупног грађанства!  Најбољи пример је мали број садашњих ентузијаста који већ сада као прави пионири производе органску храну. То је храна будућности.  Само,  не са садашњих србијанских  0,2 – 0,3 процената сопствених површине када у Европи већ сада неки планирају да пређу границу од 30  процената својих површина!

Др Милан Ст. Тошић

ред. проф. у пензији