Индустрија машина и трактора остварила је врхунац производње 1989. године: 42.500 трактора изашло је те године из њених постројења. Како пише економиста Небојша Катић... Милош Милојевић: ИМТ – инжењерски труд против државне инерције

Индустрија машина и трактора остварила је врхунац производње 1989. године: 42.500 трактора изашло је те године из њених постројења. Како пише економиста Небојша Катић државна и друштвена својина и нефлексибилно тржиште рада стварали су реалне вредности о којима приватизована Србија може само да сања. Тешко је докучити зашто је то тако а критичари и једног и другог економског система неретко су сувише оштри да би разумно могли да сагледају њихове предности и мане.

imt-8Авети прошлости – Економска криза кроз коју у овом или оном облику Србија пролази већ тридесетак година условљена је многим чиниоцима. Поједини стручњаци указују на политичке разлоге као на кључ за њено разумевање: санкције, распад Југославије, турбуленције у унутрашњем политичком животу. Други, пак, кораке кризе траже дубље и налазе их још у годинама када је индустријска производња Србије била на врхунцу а земља на прагу индустријског преображаја. Политичке неприлике само су убрзале и продубиле ову кризу.

У другу групу може се сврстати и господин Слободан Петровић, инжењер који је од 1983. године био запослен у ИМТ-у. Петровић је био на челу управног одбора фабрике 1997/98. а потом 2004/05. године. Као генерални директор водио је предузеће од 2005. до 2013. године. Према његовим речима први производни бум ИМТ је доживео јер је тада у Југославији велики број пољопривредника први пут набављао тракторе. Криза потражње је захватила и светску тракторску индустрију неких 25 година пре ИМТ. Велики произвођачи су увидели да тржиште тражи тракторе веће снаге и већег комфора – број продатих јединица је смањен али су зато повећани приход и профит. Такође, дошло је до укрупњавања и удруживања произвођача а напуштан је концепт да се све производи на једном месту.

Како би и београдски произвођач трактора пратио ове трендове група млађих инжењера је направила план који тада није наишао на одобравање. Према Петровићевим речима, период између 1986. и 1991. године био је време погодно да се фабрика преобрати и прилагоди новим трендовима у производњи трактора. Без обзира на то, добри производни резултати и све снажнија техничко-технолошка база довели су до тога да ИМТ сарађује са неким од водећих светских произвођача компонената. На пример, у сарадњи са великим немачким произвођачем мењача, ЦТФ-ом, ИМТ је требало да на три трансмисије произведе три тешка трактора великих снага са којима би био конкурентан на светском тржишту. Ова сарадња је прекинута због санкција СРЈ.

У време међународне изолације и ИМТ је морао да тавори – социјалне прилике условиле су да се политичким одлукама онемогући отпуштање радника а доступна средства за производњу као и потражња на једино доступном унутрашњем тржишту били су мизерни. Нелојално банкарско пословање довело је и до озбиљних књиговодствених минуса. Наиме, ИМТ је узео више кредита од Беобанке за које је обрачунавана астрономска каматна стопа – ово је довело до тога да 2002. Беобанка потражује више средстава од ИМТ-а него што је била новчана маса у целој Југославији! Према Петровићевим речима, дуг према Беобанци, којом сада управља Агенција са осигурање депозита, највећи је извор финансијских проблема ИМТ.

Међутим, Влада Србије је 2002. направила програм регулисања унутрашњих дуговања у Србији. Он је подразумевао да се дугови прерачунају у девизни знак и да се обрачунава камата од 8% годишње. Са 135 милијарди дугови су пали на 35 милијарди динара. Подсећамо да је курс евра према динару био 1:60 и да је новчана маса била релативно мала – унутрашња дуговања су тако онемогућавала пословање многих предузећа. ИМТ је успео да испослује да се на сличан начин регулишу и дуговања према Беобанци: обрачунато је 3 милиона евра главнице и 11 милиона евра дуга али је и овај дуг Беобанка наставила да укамаћује као да је реч о износу главнице. После 2000. предузеће је узело само један банкарски кредит од милион евра када је њиме управљао директор Видан Ђоковић. Овај кредит је уз доста потешкоћа у целости исплаћен. Осим тога средства су обезбеђивана продајом непроизводне имовине и трошена су углавном за исплату заосталих зарада и намиривање комуналних дуговања.

Приватизација и/или реструктурирање – У јесен 2005. године донета је одлука да се ИМТ приватизује. Приватизацију је финансирала Светска банка а приватизациони саветник дошао је из Рајфајзен банке. Расписан је тендер на који су се јавила четири велика произвођача која нису имала одговарајућу понуду. За други тендер је продато двадесетак документација, била су три понуђача и склопљен је уговор са Цептером. Међутим, Цептер није уплатио уговорена средства па је Агенција за приватизацију преговарала са другопласираним и трећепласираним на тендеру али договор није постигнут. Остаје упитно зашто тендер није одржан. Према Петровићевим речима, после друге неуспешне приватизације и дубоког залажења у 2009. годину постало је јасно да од приватизације неће бити ништа.

Тадашњи генерални директор наводи да је онда, сопственим снагама и уз велике потешкоће фабрика сама покренула процес реструктурирања 2010. године. Направљен је план који је послат свим државним органима али нико није реаговао нити је постојала воља да се озбиљније позабаве реструктурирањем.

До краткотрајног производног опоравка дошло је када је у време министровања Млађана Динкића Влада понудила програм субвенционисане куповине трактора. Показало се да је овај програм добра идеја: у 2009. увоз трактора опао је за четири пута а увоз половних трактора у потпуности је прекинут. Без обзира на то што је програм показао благотворни утицај на српску машинску индустрију министар Саша Радуловић није предвидео средства за овај програм у буџету за 2013. годину.

У чекању приватизације ИМТ је коначно подржављен 2013. године. За представника државног капитала постављен је Бане Ивковић. Програм који је за потребе ИМТ израдио Машински факултет, према Петровићевим наводима, заправо представља само прилагођен ранији програм о реструктурирању. Ни овај програм није енергично спровођен. Напротив – Надзорни одбор који је према новом Закону о привредним друштвима заменио раније тело Управни одбор показао се као потпуно некомпетентан. Чланове овог тела предложила је Влада Републике Србије а именовала је Скупштина акционара ИМТ-а у којој је одлучујући глас имао представник државног капитала (са уделом од 94,5% капитала односно гласова акционара). Само једна особа у Надзорном одбору имала је факултетску спрему а на чело овог тела постављен је Миодраг Павловић, човек без искуства у машинској индустрији, по струци РТВ техничар, који је добар део радног века провео радећи као собар у хотелу Југославија. Синдикалци наводе да ни тада није било речи о гашењу фабрике и да су радници очекивали обнову производње. Као гром из ведра неба стигла је вест да треба да се определе: за социјални програм или продужетак неизвесног радног односа. У децембру 2014. многи запослени из ИМТ су прекинули радни однос у овој фабрици.

Супстанца је сачувана – Слободан Петровић наводи да иако надлежни на ИМТ нису обраћали много пажње фабрика није седела скрштених руку и велики напор је уложен у развој нових производа. Од 2002. године грађени су трактори са Џон Дир моторима. Није било обртних средстава да се пређе на масовнију производњу.

Два модела, ИМТ 550.10 и ИМТ 550.11, грађени су са Перкинс мотором и сертификовани за ЕУ тржиште. ИМТ је директно у Петербору куповао ове моторе а због своје репутације није морао да их плаћа унапред. Купљено је око 100 мотора – колико је било обртних средстава – мањи број ових трактора извезен је у Италију а неки у Словенију, Хрватску и Румунију. Припремљена су још два модела већих снага за сертификацију али није било довољно средстава да се ово изведе. Иако су у државном буџету била предвиђена средства за ову намену ИМТ као предузеће у реструктурирању и губиташ није могао да конкурише за добијање ове државне помоћи. Слободан Петровић наводи да је један од циљева ових развојних подухвата био да се покаже како без обзира на потешкоће имамо производ и за најзахтевнија светска тржишта. У очекивању обнове производње фабрика се припремала и за улазак земље у Европску Унију – без обзира на неизвесност овог процеса ширењем Европске уније се смањивао број тржишта на које је било могуће продавати несертификоване тракторе.

Према речима бившег генералног директора и даље постоји заинтересованост озбиљних фирми да преузму техничко-технолошко наслеђе ИМТ-а и да под тим брендом наставе производњу трактора у Србији. Стечај не мора да буде крај фирме а ликвидација и продаја опреме у старо гвожђе а имовине кроз ситне парцеле би била најгоре решење. Могуће је наравно продати и производно предузеће са и без имовине. Више некадашњих руководилаца као и бивших радника у предузећу сматрају да би било најпогодније продати знатан део преосталог земљишта и обновити производњу на истој или некој другој локацији. Интересантно да су различити руководиоци који су водили предузеће у различитим економским и политичким условима долазили до готово идентичног закључка: ИМТ и даље може да буде успешно предузеће јер је велике напоре улагао у развој и јер постоје заинтересовани стратешки партнери који могу да обнове производњу.[1]

__________________

[1] Ово је проширена и допуњена верзија чланка објављеног у листу Печат 10. јуна 2016. године. Приликом писања о историјату, развоју, проблемима и евентуалном опоравку ИМТ-а велику помоћ пружили су ми некадашњи генерални директори предузећа Радослав Радовић, Љубомир Стевановић и Слободан Петровић. Посебну захвалност дугујем господину Чаславу Ивановићу, некадашњем инжењеру развоја у ИМТ-у за несебичну помоћ и подстицај да се позабавим овом темом.

Извор: https://stanjestvari.com/

Нема коментара

Оставите први коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *