Српски „латифундисти“ коче исправљање вишедеценијске неправде

Овако је недавно, приликом лицитације црквеног пољопривредног земљишта, описао ситуацију са реституцијом један од протонамесника Српске православне цркве. И заиста, свима је лакнуло када је почело исправљање вишедеценијске неправде. Тај значајан посао, рекло би се непристрасно и посвећено, спроводи Агенција за реституцију, која је до 2006. године, када је донет Закон о враћању имовине црквама и верским заједницама, обрадила све захтеве за повраћај црквене имовине, а од 2011. године земљу враћа црквеним заједницама. На том списку су СПЦ, Римокатоличка црква, јеврејска и исламска црквена заједница и још неколико верских заједница. Према речима Страхиње Секулића, директора Агенције за реституцију, до сада је поднето 3.049 захтева.

– Агенција за реституцију до сада је донела 2.025 управних аката, што је 66,41 одсто у односу на укупан број поднетих захтева. Враћено је право својине на одузетој имовини, или дато право својине на другој одговарајућој имовини, као заменска реституција, на укупно 55.563 хектара земљишта, од чега је пољопривредног земљишта 23.600 хектара. Од укупно траженог земљишта враћено је 67,60 одсто. На основу поднетих захтева цркве су тражиле враћање 82.197 хектара земљишта, од чега је 47.451 хектар пољопривредно земљиште док су остало шуме и грађевинско земљиште – објашњава за Данас Страхиња Секулић.

Највише црквене имовине и пољопривредног земљишта за враћање налази се на подручју Београда и Војводине, где је забележен и највећи отпор појединаца спровођењу тог процеса. Иначе, тако негативан одијум у јавности, који уз коментаре „шта ће земља цркви“ прати тај процес, није забележен у време „тајкунских“ приватизација. И то упркос чињеници да СПЦ потражује око 30.000 хектара земљишта што је просечан посед само једног од неколико српских тајкуна.

– Притисци и отпор конфесионалној, као и општој реституцији, свакако да постоје. Најгласнији у томе су корисници земљишта и закупци пољопривредног земљишта, што не чуди имајући у виду чињеницу да се земља даје у закуп у бесцење, као и да се та иста земља издаје у подзакуп, што је незаконито, па враћањем пољопривредног земљишта црквама досадашњи закупци, остају без значајних прихода. Посебно забрињава то што се прети подношењем кривичних пријава полицији и правосудним органима, уз мање или више прикривено предочавање њиховог утицаја на државне органе. Осим таквих притисака, корисници пољопривредног земљишта на све могуће начине покушавају да одуговлаче поступак реституције, тако што одлажу достављање документације Агенцији, или упорно подносе тужбе Управном суду против решења којима се враћа имовина. Користе се и аргументацијом коју Управни суд не прихвата као валидну. Подсетићу да је до сада донето на десетине пресуда којима су тужбе са истим аргументима одбијене – истиче Секулић.

После Другог светског рата црквама и верским заједницама имовина је одузимана (без тржишне накнаде) применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа који су примењивани од 1945. године. „Прво су ослободили земљу а онда кренули да ослобађају имовину и таване“, тако данас објашњавају грађани процес одузимање имовине њихових предака, која се сада у процесу реституције враћа. Одузимање имовине на подручју бивше Југославије вршено је на основу четири закона: о конфискацији, о национализацији, о секвестацији и о експропријацији, које су пратили и закони о аграрној реформи и колонизацији. Процењује се да је највећи део имовине одузиман конфискацијом. Овим правним инструментом, чија је примена почела 1944. године, приватна имовина одузимана је у корист државе и без накнаде.

Конфискације су биле „логичан“ наставак претходно донетих кривичних пресуда за разне облике непријатељских делатности у току окупације, а суд за утврђивање злочина и преступа против српске националне части изрицао је, као казну, губитак националне части, што је подразумевало искључење из јавног живота и губитак грађанских права, затим лаки или тешки присилни рад до 10 година и конфискацију имовине, потпуну или делимичну, у корист државе. Закон о конфискацији датира из 1944. док је национализација покривена серијом прописа усвојених у периоду од 1945. до 1958. године. Процењује се да је Законом о национализацији у државну својину прешло око 3.100 предузећа из 42 привредне гране. Земљиште је одузимано прописима о аграрним реформама, илустрације ради 1945. године максимум пољопривредног поседа износио је 50 хектара, да би 1953. године био сведен на 10 хектара. Захваљујући аграрној реформи у Војводини је одузето 300.000 хектара обрадивог земљишта. Одузимање имовине није мимоишло ни цркве и верске заједнице.

De jure и de facto

Законом о аграрној реформи и колонизацији највише штете нането је Српској православној цркви, којој је одузето 2.827 црквених и манастирских поседа укупне површине од 172.000 хектара. Законом о национализацији СПЦ је остала и без 2.000 акција у Беочинској цементари, које је стекла дајући у закуп земљиште беочинског манастира. Без својих банковних улога, осигурања и кредита остале су све црквене општине у Србији, као и акција у банкама и осигуравајућим друштвима. Српској православној цркви национализоване су и најамне стамбене и пословне зграде, а грађевинско земљиште постало је друштвена својина.

Више од 1.600 захтева СПЦ

– Српска православна црква поднела је 1.602 захтева, а по броју апликација на четвртом месту је Банатска епархија чија се потраживања изражавају цифром од 133. Српској православној цркви, односно Патријаршији, епархијама, манастирима и црквеним општинама у саставу СПЦ, враћено је право својине или дато, на име накнаде, право својине на другој одговарајућој имовини на укупно 20.520 хектара. Очекујемо да ћемо имовину црквама вратити у натуралном облику у наредних годину и по дана – каже за Данас Страхиња Секулић, директор Агенције за реституцију

Извор: http://www.danas.rs/