Лични став: Распродаја земљишта БОЈИМО СЕ – БОЉИХ ОД НАС

У једно од најважнијих основних мерила вредности пољопривреде једне земље спада величина расположивог пољопривредног (обрадивог) земљишта по становнику. У том погледу Србија је у светском врху – располаже СА двоструко већом површином него што је светски просек. У томе смо бољи од свих из бивше Југославије. Још боље стојимо гледајућу у будућност: број становника у свету стално расте а укупне површине  обрадивог  земљишта се смањују. У том погледу  Србија има шансе да  свој положај још даље  побољшава.

Супротност овоме је Кина. Она све више долази и у Европу, а  за Србију важи као вредан партнера за будућност чак и у пољопривреди. По броју становника Кинеза је око 200 пута више него грађана Србије. По расположивом земљишту по становнику  Кина спада у ије државе света.

А по сличности Србије и Кине? У Кини као и у Србији актуелна тема је распродаја пољопривредног земљишта. Кина је већ распродала (дала у дуготрајне закупе) више десетина милиона хектара свог земљишта, за којим она и сама – чезне! И одмах питање зашто и ко је то дозволио? Одговор је врло једноставан: то је био најбржи, најјефтинији и најједноставнији начин да се ниво своје пољопривреде подигне! У исто време ту је за Кину и куповина пољопривредног земљишта по свету где год се нуди.  Уз помоћ државе, са тим новим и већ усвојеним вишим технологијама, Кина већ одавно  купује (закупљује) земљиште свуда по свету. У Украјини је тако већ добила много милиона хектара, шири се у Африци, Јужној Америци, Аустралији. Из истог разлога је купљена највећа светска фирма за гајење свиња – амерички Смит-филд.

Русија је сличан пример у погледу пољопривредног земљишта. Досадашња веома заостала пољопривреда са ниским приносима и великим трошковима, са великим увозима хране за сопствени народ, Русија је ‘отворила’ врата свим онима, који су доносили и примењивали нова сазнања и нове технологије. Најискуснији управо из земаља ЕУ данас располажу у Русији површинама од више (десетина или чак стотина) хиљада хектара, имају модерне фарме са хиљадама грла најбољих раса. Такви постају и све цењенији и признатији од највишег руководства! Не тако давно Русија је редовно увозила велике количине меса, а сада се  већ  приближава задовољавању сопствених потреба па чак постаје и извозних (живинског) меса!

А Србија у овом моменту? Са једва 5 хектара обрадивог земљишта по домаћинству, без икаквих удруживања,  са најслабијим показатељима и са скупом производњом, са  продајом пшенице, кукуруза и соје и са  увозом месо, са хиљадама хектара у парлогу – Србија (пољо)привредно не може бити никоме прави партнер!  И као врхунац и веома актуелно у овом тренутку: како забранити долазак оних, који би да и у Србији купе (закупе) неку десетину  хиљада хектара. То су они који знају да овде постоје свих природни услови да се постиже много више, него што се данас постиже.  Они истичу да ће донети све оно што гарантује тај профит: нове технологије, веће приносе и мање трошкове, виши степен прераде, . . . Доносе све оно, чега сада у Србији нема ни код оних, који већ поседују стотине или чак десетине хиљада хектара.

Примери нама блиских Русије и Кине су свакако за угледан  пример. Тамо су и данас  добро дошли инвеститори целог свега, који доносе све оно, што сада (још увек) немају. Доносе и врло брзо шире напредак, а земљиште које су ‘окупирали’ и даље је ту – нигде га нису однели.

Замагљивачи будућности пољопривреде Србије су све истакнутији. Има их много, они  су најгласнији у јавности, сваки дан су у штампи, на телевизији, чак и у Скупштини. Они други су као потиснути па изгледа као и да их нема!

Код издавања земљишта било ком инвеститору најважније је ограничење увиду услова. Најважнији услов је да се очува квалитет земљишта. Основу тога чини ограничавање примене хемије са увођењем система „хранити земљиште а не биљке“! То значи усклађивање биљне и сточарске производње (пре свега у равничарским крајевима Србије) и брже увођење производње здраве био-хране. Предност свакако давати оном  ко поузданије планира виши степен дораде. Будућност производње хране је све мање у количини те хране, а све више у контроли њене производње. Европа у том погледу предња па се у неким државама већ сваки четврти килограм хране рачуна у категорији органска храна. И у том погледу Србија је при дну!

У Србији нема још увек  основних услова у погледу обавезе одржавања квалитета земљишта ни за домаће (веле)поседнике. Већина свих оних, који имају 100-нак или више хектара немају „ни рога, ни папка“ и још увек их нико не оптужује за исцрпљивање („раубовање“) земљишта. Нови  услови би  морали да важе за све кориснике земљишта као трајног националног богатства. Овакви услови су чак много важнији него што су тренутне варљиве цене земљишта. Цене и у Србији (као и у Европи) имају велики распон – од ниских за мање квалитетно у забаченим крајевима до скоро вртоглавих цена у центрима високог квалитета и још веће потражње!

За крај само два основна  закључка за тренутно стање у Србији:

а) признати стварност у погледу вишеструке заосталости уситњене пољопривреде Србије и потребу да се она реши;

б) омогућити  да дођу они који ће вишегодишњим закупима донети и ширити бржи напредак у коришћењу великог богатства Србије.

Позитивна искуства Русије и Кине као земаља са великим искуствима могу Србији  јако да олакшавају  доношење одлука. Цена земљишта је при томе далеко у другом плану! Сточарство има много већу вредност и значај као основа очувања квалитета земљишта и производње органске хране, поврћа, воћа, . .

Проф. др Милан Ст. Тошић