Мангулица хоће двориште, маст као лек

Мангулица је стара домаћа раса свиње која је пре два века била окосница развоја сточарске производње на овим просторима. Иако је по оценама стручњака држање мангулица у стагнацији, у Србији има сточара који се одлучују да на својим имањима држе ову аутохтону расу свиње.

Зоран Томић из села Ратковић код Рековца већ шест година на свом имању држи мангулице. Са 15 крмача и 40 прасади Зоран своју сточарску производњу базира на продаји мангулица док мањи број оставља за тов.

Свој воћњак у којем има претежно шљиве претворио је у природно станиште овој аутохтоној раси свиње.

„Некад су стари овде држали моравке и мени је као ђачићу био посао да их храним, да их пустим да се напасу напоље и да тек онда идем у школу. Природа је мангулицама најпотребнија. Ја имам воћњак и површину од 4 хектара. Цена шљиве је била слаба и ја сам рекао да ћу моје свиње да храним мојим шљивама како би ми се исплатило. Здрава храна је најбитнија, ја више ништа не прскам, оне једу и корење и кукуруз и шљиве, од њих имају лепу цену и квалитетно месо. Није све сјајно али иде некако“, каже Томић.

Мангулица је доста издржљива раса свиње која захтева отворен систем држања. Најчешће се храни кукурузом а позната је по томе што у себи има доста масти па сланина на леђима може да достигне дебљину и до 20 центиметара.

„Сигурно та раса свиња треба да буде заступљена међутим моје је мишљење је да то не може да буде у ширим размерама јер економски није исплатива, мали је прираст те свиње и она за две године може да досегне око 70 до 100 килограма. Наши произвођачи то треба да знају и не треба се залетати. Онај ко хоће да гаји мангулице мора да зна да она тражи спољне услове, да буде напољу, у шумама, воћњацима, не тражи специјалне услове за исхрану али не подноси да је затворена“, наводи Горан Јоксић, саветник за сточарство у Пољопривредној саветодавној стручној служби Крагујевац.

Некада је развој српске државе зависио од свињарства односно од мангулица, па је још кнез Милош Обреновић своје богатство стекао продајом ове расте свиња. Данас се највише тражи маст од мангулице, али у лековите сврхе.

„Кнез Милош је зарађивао на свињама, на ракији и на сувим шљивама, а зашто и ми не би а данас се све то у свету тражи и цео свет би то прихватио. Маст лепо продајем, иде 300 до 350 динара, по сајмовима неки људи продају и до 500 динара. Траже људи маст и то сам приметио, доста шећераши. Маст сву продам брзо, не могу да подмирим колико траже јер немам толики број мангулица и мало боље иду прасад и мање их остављам за тов, а могло би зашто да не и да је среће треба да нас има више“, истиче Томић.

Држава даје субвенције у висини од 10 000 динара по једној одраслој мангулици. На овај начин наша држава тежи заштити ове аутохтоне расе како не би потпуно нестала из сточарске производње.

Извор: http://www.rtv.rs