Ових дана, при крају жетве стрних жита, уважени политичар и високи функционер државе Расим Љајић износи, не без поноса, за народ умирујуће резултате жетве и стања са пшеницом: биће је довољно и за резерве, па чак и за извоз милион тона! Тако изнет податак треба да значи да народ не брине за сопствени хлеб и да је то успех наше пољопривреде!

Одмах је и прогноза о кукурузу: и он ће ускоро,  и то са  много берићетнијим приносом, него што је просек последењих година!  Већ сада се најављују и још веће количине за извоз, можда чак 4 – 5 милиона тона.

Ти исти подаци у мало друкчијем тумачењу нису ни мало ружичасти. Шта више, они врло јасно  говоре о лошем (скоро накарадном!) стању у нашој пољопривреди. То јасно произилази из најмање три  групе разлога:

1. извоз жита – увоз меса-млека;

Најважнију основу у сточарству чини сточна храна, а у групи „сточна храна“ жита чине најважнији (и најскупљи!) концентровани део. Србија спада у подручја са врло погодним условима за високу производњу жита. Највећи део у извозу одлази у оне земље, из којих та иста Србија увози месо и млеко. Тако се долази до апсурда: аграрна („сељачка“) држава Србија извози сировину (као најнижи степен) у индустријске („господске“) земље и потом из њих увози виши степен  производа (месо-млеко-прерађевине).

2. искључивање сопствене радне снаге;

По нормама, које су познате (и важеће) и у Србији за 100 хектара у производњи жита треба једва једна радна снага. На тих истих 100 хектара, преко интензивнијег аграра (сточарство-повртарство-воћарство- . .) могуће је обезбедити чак 10-так породица са релативно пристојном егзистенцијом. Тај однос од 1 : 10, чак и ако се снањи на 1:5, не би смео да се „гура под тепих“. Он не угрожава само пољопривреду и више од пола милиона пољопривредних домаћинстава, већ Србију као државу као целину.

3. смањење вредности пољопривредне производње;

Сваки пољопривредник (сељак) зна за основне вредности:

а) Један хектар сировина са њива доноси вредност на тржишту од једва хиљаду евра;

б) Тај исти хектар повећава вредност на четири или пет хиљада евра преко сточарства;

Овој вредности треба додати и вредност обогаћивања земљишта, уз  много веће могућности   производње здраве органске хране.

Нема сумње да се сви високи политичари ослањају на науку.  И ту често настају промашаји: уместо на праву науку „ослонац“ је нека квази или лажна наука. Преко такве „науке“ се подешавају резултати, закључци и препоруке, које су примамљиве, без обзира на разлог. Тако је и са само-похвалама о количини пшенице (кукуруза) и „успесима“ око извоза. То засени податак да сваки милион тона зрна у извозу угрози опстанак бар двадесет хиљада пољопривредних домаћинстава! И чињеницу да пољопривреда Србије (и држава Србија!) немају будућност без две или три стотине хиљада здравих и  стабилних домаћинстава!

„Залетања“ политичара у кампањи борбе за гласове се по правилу толеришу. После тога, поготово у време  великих напора за тешке реформе, погрешна само-хвалисања не доприносе угледу политичара и не помажу добром усмерењу реформи. Политичари као Р. Љајић би морали да поклоне више пажње својим изворима информисања, како ради свог, тако и ради угледа државе.

Милан Ст. Тошић, ред. проф. у пензији