петак, 7. децембар 2012.

Некада је пермакултура важила за субверзивну и револуционарну идеју, да би данас прерасла у модел по којем се креирају читаве градске четврти. Паркови, домаћинства и пољопривредна добра схватају се као простори погодни за самодовољну производњу здравих биљака и животиња. Тај концепт представља нову филозофију односа према природи и глобално је све заступљенији – како у богатим европским градовима тако и у сиромашним афричким земљама, а посебну популарност стекао је током кризе.

У 22. дистрикту Беча, Аспен Сеедстадту, ускоро би требало да никне насеље са 22.000 становника, а доспеће на новинске ступце не због паметних штедљивих зграда или модерних саобраћајница већ, највероватније, због – шаргарепе која ниче на симсу. Према предлогу који је засад у разматрању, становници овог бечког насеља могли би постати сами своји пољопривредници, с воћем и поврћем које ће гајити у парковима, око окућница, на терасама и фасадама.

Овог септембра је на самој огледној локацији – на простору напуштеног аеродрома – професор др Вернер Кварда са Универзитета за природне ресурсе и животне науке одржао двонедељни семинар из пермакултуре. Похађали су га ученици, професори и студенти из мреже експерата ’Академиа Данубиане’, махом из источноевропских земаља, позвани да дају своје идеје и допринос коначном уобличавању овог (вероватно) бечког ’вртног насеља’, које би било уређено по концептима пермакултуре.
У почетку оцењивана као субверзивна и револуционарна, данас је идеја пермакултуре постала модел по коме се креирају читаве (не само) урбане заједнице. Премакултура је сложеница термина ’перманента агрокултура’, чији су творци два Аустралијанца, Бил Молисон и Дејвид Холмгрен. Они су још 1974. развили идеју о пермакултури као одрживом начину обрађивања земље. Идеја је почела да задобија присталице четири године касније, када је Молисон објавио књигу „Пермакултура 1“. Он и данас у својим позним годинама подучава волонтере који, с гуменим чизмама на ногама и заштитним рукавицама, хрле на његову ’Тагари’ фарму да би на њој уживо учили о концепту пермакултуре.

Видик којег је могуће појести

Идеја пермакултуре подразумева обраду земље на традиционалан начин, стварање домаћинстава која могу себе да прехране али и да рециклирају сопствени отпад. Прихваћена је како у сиромашним крајевима света тако и у високо урбаним срединама где се ствара „јестиви крајолик“, и то унутар градских зелених површина градова, на терасама кућа, стамбених и пословних зграда, чак и на фасадама. „У граду Андернаху у Немачкој имала сам прилике да видим градско земљиште претворено у повртњак. На његовом одржавању ангажован је један број незапослених, док су ондашњи становници позвани да чествују у читавој ствари. Едуковани су, такође, да на правилан начин сами уберу и користе плодове из ове баште“, каже једна од учесница семинара професора Кварде у Бечу, архитекта др Викторија Алаџић.

Принцип пермакултуре почива на посматрању и примени организовања еко система у складу са природним токовима. Пажљивим дизајном уклапају се и комбинују  биљне културе које обезбеђују узајамну заштиту од штеточина, а све са циљем да се нахрани становништво, те да се пољопривредно земљиште заштити од пропадања. И мада можда звучи помало компликовано, овај модел је веома економичан: након почетног постављања предела остаје још само нешто посла око одржавања овог природног система. Принципи пермакултуре сажети су ставом да становништво треба до хране да стигне у корацима, а не у миљама.

Ти једноставни принципи примењују се широм света – у градовима али и изван њих. У Великој Британији асоцијација је стара 30 година, док су 2011. и 2012. основане и у Грчкој, Италији, Турској и Хрватској. У Француској, Португалији и Шпанији, пак, већ дужи низ година постоје јаки и етаблирани центри.

„Примећујем да су покренути многи пермакултурни пројекти у Грчкој, и то баш када је почела криза. Сличан тренд приметан је и у северној Африци на неколико места – након „арапског пролећа“. Људи се враћају другачијем, мање потрошачком а више одрживом начину живота, што због кризе а што због спознаје да треба променити начин живота и систем организације друштва. Јер, пермакултура треба да буде перманентна култура живљења. Она није везана само за организацију пољопривреде већ и целог друштва“ сматра Зое Лујић, која је уз Николу Јанковића једини наш стручњак за дизајн пермакултуре.

На локалном нивоу, примена пермакултуре у великој мери зависи од руководства појединих градова и општина. Енглески градови Бристол, Тотнес и Страуд најдаље су одмакли у примени пермакултурног концепта.

„Годинама је у свету популарно коришћење градских површина јер оно подстиче дружење у малим баштама, креативне радионице и слободну размену. Будућност је у појединцу а онај ко почне да тражи решење за излаз из ситуације у коју смо доспели доћи ће до пермакултуре“ сматра Јанковић. Он је курс завршио у Португалу а практично се усавршавајући на једној породичној фарми у иностранству; у нашој земљи још није имао прилику да примени своје знање.

На нивоу Европске уније постоји посебан савет за пермакултуру. Формиран је 2006. а израстао је из Института пермакултуре основаног још 1996. Европски савет за пермакултуру обухвата евро-националне организације пермакултуре.

Српски пионири

У Србији је асоцијација за пермакултуру тек у оснивању, а иницијативу за његово формирање дала је Лујић.  Она тренутно живи у Великој Британији, где ради на иницијативи да се екоцид – масовно уништење природе – прогласи петим злочином против мира признатим од УН. За формирање српске асоцијације за пермакултуру има подршку националног WWООФ, светске организације волонтера у органској пољопривреди. Први српски курсеви едукације из пермакултуре резултат су њеног ангажовања.

Драгана Марјановић, још један ентузијаста, је архитекта која је у Мошорину створила оазу традиционалног у градитељству, али и у обради земље. Стекла је искуство радећи у Сирији, Колумбији, и Африци а специјализацију за земљану архитектуру завршила је у Француској. Скрасила се у Новом Саду, одакле повремено стиже у село Мошорин како би одржавала радионице прављења кућа од блата. Успут, за органску башту сакупља семе старих, заборављених ратарских сорти и упознаје се са пермакултуром, а све то објављује на свом сајту. У разговору за Б&Ф каже да не сматра себе још довољно стручном да би говорила о пермакултури. Ипак, почела је да је примењује у пракси јер је, каже, то најбољи начин да нешто научи.
„Када сам се упознала са пермакултуром занимало ме је да будући центар за земљану архитектуру који подижем у Мошорину постане самоодржив и да обезбедим здраву храну свим учесницима. Временом сам схватила да је пермакултура много више од тога“, каже Марјановић. Прва знања добила је од Бруна Мотика и Ивана Грега, оснивача Института пермакултуре Хрватске који су одржали предавање у Волонтерском центру Војводине. Најважнија литература јој је књига Сепа Холцера „Пермакултура, практични приручник за природан и самоодржив узгој воћа, поврћа и животиња“, која се сматра једном од најбољих књига на ову тему – ретко штиво на ову тему преведено код нас. „Врло брзо сам схватила да је то озбиљна наука, и да ћу искуство стицати читавог живота. Током радионица у Мошорину имала сам прилике да упознам велики број људи који се баве сличним и сродним темама,“ каже Марјановић.

Шта саветује Холцер?

Једна од првих ствари која се намеће свакоме ко би се повео искуством Сепа Холцера је обликовање терена. А то, у сваком конкретном случају, могу бити и мале окућнице, викендашка дворишта, мања или већа сеоска имања, а да се и не говори о већим земљишним комплексима.
На сваком конкретном терену праве се погодне леје за засејавање или садњу воћа, за испашу или друге намене. Копају се канали или језерца за сакупљање воде, не само за заливање и наводњавање или одводњавање, већ и за стварање малих микроклиматских зона, за порибљавање или – једноставно, за уживање у лепом амбијенту. Подразумевају се и пчеларство, испаша стоке, гајење живине…
А шта гајити, како се определити, с чиме почети…? И ту нема јединственог одговора. Опет се мора кренути од конкретног терена и места где нешто хоћете и можете да радите, од онога што је природа ту створила и понудила. Треба уочити и сагледати, па закључити зашто неке биљке боље напредују, а друге таворе или уопште не успевају. Шта делује као природно и здраво, а друго слабашно и болесно. Па затим, каква је земља, која су јој својства, који ветрови дувају, колике су количине падавина… И још много тога другог, пре него што се било шта уради, да се не посегне за употребом вештачких средстава за запрашивање, ђубрење и заштиту, што у крајњем води загађењу подземних вода и уништавању микроорганизама које ствара сама природа. Јер, чим се човек упусти у борбу против тзв. штеточина и корова, уз помоћ пољопривредне хемије, већ је нарушио природу, која има своје регулаторне мере и системе, и само их треба открити и уочити, па у склад с тим и деловати. Постоје врсте које се у природи не трпе или не слажу, и које се међусобно подносе и допуњавају, и ето начина да се нешто нечим другим потисне или потпомогне. Постоје здраве и отпорне животиње и биљке, које могу без икакве вештачке заштите. Кад се све сагледа и доведе у склад, може се пројектовати и стварати сопствено имање, и уређивати по угледу на природне и самоодрживе екосистеме.

Петар Илијин

Извор: http://www.bifonline.rs