Некада је Панонски басен упоређиван са појмовима „Мисир“ и „Месопотамија“ као симболима плодности земљишта. И ближа Европа је то признавала. Тај део Европе био је узор за скоро сав њен остали део, и то у сваком погледу. Како је данас а како може и треба да буде?

У в о д

За  прилог o заустављању пропадања пољоприреде Војводине постоје бар два разлога:

а) најављивање новог стратегијског програма развоја пољопривреде Србије;

Најављивани и очекивани Програм развоја пољопривреде Србије  за наредних 10-так година почиваће ће сигурно на природним  климатско-земљишним условима. На основу тога сагледавање развоја пољопривреде Војводине (Панонске низије) мора бити прилагођено реалним условима.

б) сагледавање стварног стања пољопривреде Војводине.

Пољопривреда Војводине  претрпела је огромне промене у последњих 50-60 година. Кратак реалан закључак  би био: постојеће стање је много лошије! Од већег броја разлога  издваја се један као основни: поремећени односи биљне и сточарске произвоње!  Или: јако смањено сточарство довело је до критично смањеног пада  плодности и укупне вредности и земљишта и пољопривреде у целини. Последица тога су све нижи приноси и све мањи економски ефекти. Основу сагледавања развоја пољопривреде Војводине (и Панонске низије у целини) мора да чини реално сагледавање постојећег стања ради предлагања мера за заустављање даљег пада као основе за могући (очекивани) развој.

Некaда . . . .

Некада је Панонски базен упоређиван са појмовима „Мисир“ и „Месопотамија“ као симболима плодности земљишта. И ближа Европа је то признавала. Тај  део Европе  био је узор за скоро сав њен остали део, и то у сваком погледу:

–         биљна производња на богатом типу земљишта, које је одржавано тако да се унуцима власника преда у непромењеном (ако не и бољем!) стању; орање као симбол најтежег рада обављано лако тако да је једна запрема вукла плуг са две или чак три бразде; по браздама јата птица које су се отимале о глисте у тек преврнутом земљишту;

–         сточарство запамћено са крдима стоке у сваком селу, са пуним стајама крава и оборима свиња, са јатима гусака, . .

–         тадашња скромна мрежа канала за одводњавање била је довољна да преузме евентуални вишак воде, које није могла брзо да упије земља неких типова земљишта;

–         сушне године из тог времена нису значиле катастрофу – земљишта пуна хумуса су дуже била прави резервоар воде за биљке.

Било је и некада корова и мука око њиховог уништавања. Само су жита на чистим и „јаким“  земљиштима брзо гушиле коров, а код окопавина су редовно била 2 или 3 окопавања управо због корова.

. . .сада . . . .(или: шта се у међувремену десило?)

Највећа и најважнија (негативна) промена била је у смањењу сточарства.  Ко ће храбро да призна да је Војводина пала на понижавајући број од око 0,25 условна грла/хектар (мање од 130 килограма живе мере стоке/ха )!  Ко треба да има храбрости и изнесе податке о томе колико вредности има пољопривреда Војводине од сточарства?!  Па тиме и да сврста Војводину у категорију којој припада – по мерилима која одавно важе!

Ко ће да призна да је пољопривреда централне Србије – напреднија!  Да се тамо ради – домаћинскије!  Да запошљава више рада, да даје веће вредности . . . И то у неупоредиво неповолјнијим условима!

За велики део (не само државног) земљишта једноставно као да није била потребна стока. Јер,  најквалитетније земљиште Европе било је довољно за  право рентијерство. Природно (пре)богата земљишта су израбљивање стојички издржавала читаве деценије, тако се тешко примећивао (истина постепени, али стални)  пад некадашњих вредности.

Нереалне (необјективне) оцене!

Из године у годину се на разне начине представљају резултати пољопривреде Војводине. Административно (политички) то је исказивање резултата укупне производње. Пре свега жита и кукуруза са толико и толико хиљада-милиона тона, колико је то (много) у односу на државу Србију, или пак да је то (најчешће) нешто више него прошле године, итд. Исказивање постигнутих приноса најважнијих култура по јединици површине је најчешће некако скривено. Још ређе се праве упоређења постигнутих приноса са онима, који су бољи од нас! Најтеже је са приказивањем резултата по утрошеном часу рада или по једном запосленом!

У Европи, под сличним климатским условима и не ретко на слабијим земљиштима постизани су све већи приноси и све бољи (економски) показатељи! Са мањим утрошком минералнох (вештачких) ђубрива, са мањом применом средстава за заштиту биљка, са  мањим утрошком енергије и (значајно) мањим утрошком рада!!

Програм спашавања

Ако се (макар условно) прихвати појам спашавања пољопривреде Војводине, потребно је као основу истаћи бар две групе објектнивних сазнања:

– реалне (потенцијалне) могућности, почев од климатско-земљишних услова па све до традиције,

– одабрати угледни пример у групи најразвијенијих региона Европе ради бржег усмеравања у планираном програму развоја пољопривреде Војводине.

Да би се ово реализовало потребно је:

–         објединити све институције које би морале да се обавежу на разраду и предлагање Програма развоја пољопривреде Војводине за идућих 10-ак година;

–         да влада Покрајине Војводине усвоји и предложи Скупштини усвајање закона наведеног развоја.

Без претензија да се већ унапред утиче на програм вероватно би две наведене области морале да буду у самом врху приоритета. То би биле;

а) очување вредности земљишта као основне и најважније вредности пољопривреде,

б) формирање (изградња) индустрије прераде основних пољопривредних производа у оне, који се већ сада признају као коначно врхунски (које коначни потрошач тражи и – купује).

Ова поставка и обе наведене области не би смеле да буду у било каквој сумњи. Њихово усвајање и приоритет у реализацији мора да има апсолутну сагласнот, и  то не само као крајњи циљ, већ и као услов за све друге  планове. Наведене области треба схватити и као основу (очување вредности земљишта) и као коначан циљ (производља и пласман врхунских производа). Све друго се подразумева као „нешто између“: надградња на основу и реализације дела коначног циља!

а) очување земљишта

У најширем смислу појма спашавања земљишта мисли се на повећање и (стално) одржавање удела органске масе (хумуса) у земљишту. Та чињеница је толико јака да не би смела да буде ни у каквој сумњи. Много је важније (и можда једино важно!) како то остваривати? По општим сазнањима у постоје бар три групе мера:

а-1) коришћење природних (органсих) ђубрива; 

Ова мера је највише раширена и најлогичнија као саставни део опште пољопривредне производње – повезаност биљне и сточарске произодње;

а-2) заоравање биљних остатака после жетве; 

И ово је уобичајена мера, која би морала да буде још више истакнута чак са „жртвовањем“ дела жетве (на пример већег доњег дела стабљике кукуруза за силажу);

а-3) примена тзв. зеленишног ђубрења;

Гајење биљака за усмереном намером за повећање органске масе у земљишту има вишеструку корист и оправдање за све трошкове., па се све редовније користи пре свега тамо, где нема довољно стајњака као органских ђубрива.

б) прерађивачка индустрија

Европа служи у свету као угледна и у погледу индустрије за прераду пољопривредних производа све до производа за коначног потрошача (купца свакодневних потреба). Код неких производа удео Европе у промету тих производа је по некад чак (и знатно) већи, него што су сопствене сировине за те производе.

Већ на основу тога индустрија прераде пољопривредних производа има у непосредној близини најбоље могуће примере за усмеравање свог развоја. То јако олакшава сопствено усмеравање и чак за вишеструку непосредну сарадњу…(Наставиће се)

др Милан Т о ш и ћ

ред.проф. у пензији

Пољопривредни факултет Земун