Које мере треба предузети да би пољопривреда у северној Србији постала пример за углед?

Услови за реализацију

За реализацију било код програма унапређења потребно је обезбедити одређене услове. То су редовно две основне групе услова: кадрови и финансије!  И то баш тим редом и са тим значајем:  прво кадрови, а затим минимални финансијски услови.

И за програм 10-то-годишњег развоја (унапређења) пољопривреде Војводине најважнији услов су кадрови. Они би морали да буду на 3 стандардна нивоа:

а)  кадрови специјализованих институција високог нивоа (институти, факултети),

б) саветодавци-специјалисти пољопривредне саветодавне службе,

ц) извршиоци појединих специфичних делатности – стручна радна снага.

а) За пољопривреду Војводине би била довољна једна специјализована институција-институт са деловима (заводима) као огранцима  по ужим делатностима. На пример  општи пољопривредни институт са огранцима (заводима) за биљну производљу, за сточарство, за земљиште или водопривреду, за органску производњу,  за агро-економију (маркетинг), . . Овде би морали да налазе место само врхунски стручњаци-специјалисти, одабирани по критеријумима који су већ у свету уобичајени (највише образовање, веће искуство, специјализације у иностранству, . .).

б) Много бројнију групу морали би да чине стручњаци-специјалисти као саветодавци у пракси. Први услов би био веће радно искуство и оспособљеност за преношење сазнања и искуства у непосредну праксу. За ту групу би обавезно требало обезбедити:

–         обавезно дошколовавање путем годишњих курсева-семинара, и то не само ради допуне новим сазнањима и искуствима, већ и ради провере стварне оспособљености сваког саветодавца,

–         редовна провера резултата и степена успешности са рангирањем по групама (на пример: врло успешни – успешни – недовољно успешни).

Награђивање код ове групе би морало да буде (макар у делимичној) зависности од резултата у реону делатности и са већим степеном разлика.

ц) Извршиоци рада у савременој пољопривреди не могу више да буду у групи неквалификоване радне снаге. Први услов за успешно ангажовање (рад) у пољопривреди ће бити све ужа специјализација. У биљној производњи то ће бити рад са све сложенијим машинама великих радних учинака. Сложеност машина и руковања са њима биће истовремен о повезана са контролом квалаитета обављеног рада. Из тог разлога и овде се поставља обавеза:

–         школовање (и оспособљеност) за рад у пољопривреди у наредним годинама,

–         обавезна размена искустава и оцена остварених резултата (пре свега у погледу квалитета, који се очекује као минимални услов).

Са све ужом специјализацијом и савременом опремом биће обезбеђени услови за постизање високих (или врло високих) радних норми. На пример један извршилац рада (радник-мајстор) на најмање 100 или чак 200 хектара, један радник-специјалиста на 100 или 200 крмача на фарми свиња, на 100 или 200 крава на фарми говеда, итд. Код породичних имања, која ће свакако опстајати, тенденција ће бити у правцу неке равнотеже. На пример породично имање од 30 – 50 хектара са 30 – 50 или чак 100-нак услов их грла стоке. За још мања газдинства наметаће се све већа обавеза за  интензивнијом производњом пре свега преко гајења поврћа, већег обима органске производње, и сл.

Финансирање одређеног  програма развоја је у свим приликама (државама или условима) одређен проблем. У тренутним приликама света у целини, па тиме и државе Србије заједно са АП Војводином, тај проблем је још истакнутији. Њега треба не само имати у виду, него у највећој могућој мери објективно сагледавати заједно са предложеним мерама развоја.. При томе имати у виду:

–         реално могући обим извора финансирања,

–         приоритет улагања (финансирања) са становишта приоритета у циљевима.

У периоду реализације програма развоја реална висина финансирања биће прилагођавана реалним могућностима државе и покрајине. Од тога не би требала да зависи реализација програма, већ само брзина реализације појединих делова програма. Треба настојати да се већ унапред у највећој мери предвиди темпо реализације програма са проценом могућности финансирања. У том случају би одступања била мања и укупна реализације поузданија.

На основу приоритета улагања поново се долази до најважнијег циља – до очувања земљишта као основног ресурса.. Шта се у том погледу може (и треба) урадити?

У овом погледу се врло брзо и јасно истиче сточарство као најважнија грана пољопривреде. Та чињеница има веома јаку подлогу у неколико јасних показатеља:

а) допринос сигурном очувању вредности земљишта;

б) повећање укупне вредности пољопривреде (укључујући и индустрију прераде);

ц) повећање броја ангажованих у пољопривреди (заједно са индустријом прераде);

Оваква поставка (очување или чак повећање вредности земљишта – повећање вредности – већи степен запослености) налази већ сада у више држава Европе . То се односи пре свега на регион Словенија – Аустрија – Баварска – Швајцарска и због реалних могућности за упоређивање услова и резултата..

Прилагођавање структуре сетве је даља једна од мера, која ће морати да буде темељније проучена. Једно од важних разматрања биће свакако о могућностима смањења учешћа  екстензивнијих култура (као што су стрна жита) и повећању оних култура, које доносе веће вредности (индустријско или крмно биље, поврће, воћарство-виноградарство, . . ).

У оквиру структуре сетве све веће шансе добијаће производња здраве органске хране. У том погледу нема никакве дилеме о будућој све већој потражњи и потребама. Дилема ће бити у контроли услова за производњу те хране, односно за стварну сигурност те производње. И у том погледу поново се долази до појма способности земљишта. За било какву озбиљнију производњу по обиму и сигурости мора се прво обезбедити – земљиште

Наводњавање као једна од мера унапређења пољопривреде заслужује већ на почетку врло озбиљан приступ. Не треба зборавити на неке од већ сада познатих чињеница, као што су:

–         све мање (квалитетне) воде стоји на располагању,

–         слаб степен искоришћења воде код најчешће примењиваних система наводњавања,

–         вода  је (врло) скуп услов код уобичајене примене у пракси.

Коришћење воде не треба ни у ком случају изоставити као једну од мера у планирању будуће пољопривреде. Код неких будућих производњи и под одређеним условима наводњавање треба да буде скоро обавезна мера. То се односи пре свега на интензивну произодњу неких врста поврћа, на рационално коришћење воде (систем кап-по-кап) у воћарству, на производњу семенске робе, итд. У разматрању могућности и начина коришћења воде треба разјаснити и услове земљишта, која су оспособљена за коришћење воде (све до забране коришћења на земљиштима без минимално потребних количина хумуса). У планирању обима наводњавања треба имати на уму високе инвестиције у системе за наводњавање, а затим и на све теже (и скупље!) обезбеђење воде у наредним годинама.

Мере удруживања долазе све више до изражаја у савременој пољопривреди са повећањем степена специјализације. У програму будућег развоја пољопривреде Војводине (или државе Србије) морају да нађу место сва она удруживања, која обезбеђују већу продуктивност. Поред савремено организованих задруга треба очекивати увођење и стабилност машинских заједница (прстенова), система само-помоћи код породичних газдинстава, изградње и коришћења заједничких стаја, винограда, воћњака. Поред помоћи заједнице овде у великој мери долазе до изражаја високе стручно-организаторске способности оних, који су на челу удружења или су са њима повезани као стручњаци-саветодавци.

Помоћ државе у виду субвенција треба и даље да буде једна од мера за сигурнију реализацију постављеног циља. Висина субвенција ће бити несумњиво од великог, али свакако не и од пресудног значаја!  Приоритет у сигурности и висини помоћи зависиће од тога шта ће од тога имати држава као коначну корист. Ту се поново долази до неке врсте редоследа: очување земљишта – већи обим сточарства – већи удео интензивних култура – разне врсте удруживања, са паралелном изградњом система за прераду пољопривредних производа. Помоћ државе на основу расположивих површина или по јединицама приноса не доприноси постизању коначног циља. У првих 10-так година развоја све мере државе морају да буду подређене постављеном циљу, чак и уз евентуално жртвовање неких од постојећих појмова структуре власништва или већ одавно застареле традиције. Само тако ће се моћу „ухватити корак“ у конкуренцији оних, који се брже прилагођавају, удружују, производе више, квалитетније, сигурније, јефтиније.

др Милан Т о ш и ћ

ред.проф. у пензији

Пољопривредни факултет Земун