Европа (заједно са Северном Америком) важи у свету за центар напредне пољопривреде. Најуспешније земље западне Европе постижу данас такве резултате у пољопривреди какви се нису могли ни замислити половином прошлог века. Са скоро 100.000 биљака кукуруза по хектару добије се толико сточне хране да се произведе десет или чак двадесет тона млека и уз то две или три тоне меса! Тај део Европе је изазов – сви би хтели такве резултате. И покушавају уз уверење да то није тешко (кад могу они…). Тада и настају грешке, и то тако да почињу управо тамо где је ,,све под контролом”. Појава нових и непознатих болести (болест ,,лудих крава”…), коришћење апсолутно недозвољених (вештачких – хемијских) средстава код припреме хране за тржиште, све теже контролисање оног што се примењује – све су то последице великих промена у пољопривреди. Те промене и њихове (негативне) последице врло тешко се сагледавају и прате и у земљама Европе које важе за најорганизованије. У осталим земљама, где је укупни ниво примене (а поготово контроле примене!) знатно нижи, још се не зна колике су грешке и какве су све последице.

Једна од највећих грешака свакако је смањење обима сточарства. Уочљива последица тога је (вишеструко) смањена вредност пољопривреде и мања запосленост. Још теже су негативне последице поремећаја равнотеже биљне и сточарске производње и негативни утицај на укупну вредност земљишта. Смањење хумусног дела наводи на све већу примену вештачких ђубрива, а поремећај флоре и фауне земљишта и већа опасност од појаве болести и штеточина наводе на већу примену средстава („отрова”!) за заштиту.

У исто време, све већи генетски потенцијал стоке захтевао је не само боље услове држања и неге, већ строго контролисану храну по саставу и квалитету. Тај „раскорак” се најтеже схвата: лакше се набави приплодна јуница највишег ранга (потенцијала), па чак и направи нова стаја, а најспорије схвати шта све тако вредно грло захтева да би дало оно што се од њега очекује. Неретко се „мало плеснива сточна храна”, као и она која и није баш неког (довољног) квалитета, „замеша” са осталом, па све прође (краве не знају да бирају!). И поново – последице! Пре или после, веће или мање негативне појаве, понекад и чуђење о узроцима појава, и најчешће тумачења да је „тамо неко” крив и да је његова грешка!

Код равничарског дела државе Србије у последњих шездесетак година све више се испољавају неправилности у развоју пољопривреде. Природно богато земљиште је дуго осигуравало релативно добре приносе и поред све израженије неравнотеже између биљне и сточарске производње. Готово уништено сточарство је истовремено утицало на бар три смањења: 1) укупне вредности пољопривредне производње, 2) броја потребне радне снаге и 3) укупне вредности земљишта.

Данас је у Војводини број стоке једва на нивоу од око 25 одсто према броју који би могао (морао!) да постоји. Тај понижавајући податак скоро нико и не спомиње од оних којима је поверено вођење (пољо)привреде. Вероватно из једног једноставног разлога: усмеравање развоја ка норми од само 50 одсто захтева период од најмање десетак година! А тек достизање једне објективно могуће и пожељне норме од 100 одсто!?

Ових дана актуелна појава повећаног садржаја недозвољене материје у млеку ће бити брзо решена. Оно што следи као велики задатак је увођење контроле у читавом „ланцу” пољопривреде. Основа тог „ланца” је – земљиште. Ниједног доброг домаћина у селу не треба подсећати на стварност: само богата и здрава њива даје сигурне приносе и здраве плодове, независно да ли служе за директну исхрану људи или се усмеравају на исхрану стоке. Ко год реши узроке могућих негативних појава не мора да мисли о лошим последицама!

Професор, Пољопривредни факултет Земун