Села Србије морају прво бити друштвено препозната као постор који завређује равноправни статус са другим ентитетима  у државним програмима развоја. Да би се то десило, држава мора да прокламује своју решеност да подржава мало пољопривредно газдинство, једнако колико и непољопривредно сеоско домаћинство, као основну економску вредност руралних простора. Државу треба убедити и да се мане категорисања малих као „хоби фармера“ или да их проглашава супротно великим, озбиљним произвођачима, неозбиљним. Нико у нашим селима није неозбиљан нити залудан па зато има само две три краве, или можда ниједну. У селу живи на хиљаде породица чији опстанак зависи од пар рогова и сопствених јаких ил’ слабашних плећа. Ta малa производњa и лимитирани ресурси малих фарми су реалност, потреба и нужда, а не избор. Сиромаштво није  хоби и забава, сиромаштво је мука, најчешће наслеђена. Ако малима држава не може помоћи да увећају ресурсе, нити да их се ослободе и свој опстанак заснују на радном месту ван пољопривреде, онда им мора помоћи да те ресурсе рационалније користи и на тај начин побољша услове живота. То је услов опстанка српског села. Проблем је, међутим, што их се држава у овом тренутку одриче – она не жели ни да их попише. Представљају јој терет кога жели да се ослободи, па би јој драже било да их нема. Ваљда ће тако нестати, па са њима нећемо морати у будућност. Недај Боже неког рата, онда би их се сигурно сетила. Притиснути муком и без подршке државе, мали пољопривредници се масовно окрећу градовима Србије. Они, пак, немају капацитет да абсорбују сав вишак радне снаге из села, који се оваквим приступом ствара, нити ће то икада моћи. Одавно су већ српски градови пренасељени, са неадекватном и недовољном инфраструктуром, загађени и неуротични,  па нису ни добро место за рад, а камоли за живот. Кад политика подршке руралном развоју није добра, трпи цела Србија – и она градска и сеоска.

Све то говори да је нужно да се у сеоским областима, у којима постоји могућност да се живи боље, ресурси боље користе и задрже становништво. Треба инвестирати у инфраструктуру, побољшање услова живота и нова радна места, као и повећање разноврсности извора прихода. Добро уклапање делатности и рационално коришћење капацитета и људи и природе је предуслов успеха. Држава истовремено мора да се постара да престане са финансирањем онога што се само по себи већ догађа – финансирање великих и јаких да постану још већи и јачи, штедићи њихов профит, који затим одлази у потрошњу уместо у нове инвестиције, а да мале не ускраћује за прилику и подршку да се самозапосле, скрасе на сопственом огњишту и постану стабилни користећи рационално ресурсе који су им на располагању. Остављајући село без подршке, држава не само да трајно губи његов економски потенцијал, материјалне и нематеријалне културне вредности, већ остаје и без флексибилног ослонца у кризним временима, постаје  зависна, слаба, и упрошћеном, ни по чему посебна ни изузетна.

Подршка аграру какава се потенцира није решење за развој села, јер је усмерена на атипичне, велике бизнисе, који су ретки у селима Србије. Држава мора да препозна мале квалитетне иницијативе и финансијски их погура, а да тамо где снаге нема да се изнедре квалитетни пројекти, израду таквих пројеката подржи и технички и финансијски. Треба кренути од села са највише шансе да просперирају у савременом окружењу, на темељу добрих пракси из других делова света, али и Србије, при томе уважавајући домаће специфичности, културу, навике, интересовања,  тржиште.

Не сме се дозволити да са демографске карте нестану села са вредним културним и природним наслеђем, она на територији и у окружењу заштићених природних добара, природних и културних знаменитости, на обалама река и језера са потенцијалима за развој туризма, планинским пределима са огромним травњачким и шумским ресурсима и сл., она у близини бања и градова, у којима се може развити једна нова култура живљења за градско становништво или туризам и услуге, као надоградња примарним делатностима. Ово су прва села у којима треба организовати снажну мултидисциплинарну, интегралну подршку. Затим следе и сва остала, јер Србија је богата земља, практично да не постоји село у коме се не може учинити нешто да људи опстану и боље живе.

Ваше досадашње велико искуство  у научном, институционалном, образовном и практичном  раду резултирало је и овом врло актуелном темом – мала газдинства. Да ли то може да буде сметња или  изазов за руралну Србију?

Мала газдинства су у суштини предност за развој Србије и време већ показује да интегрални развојни концепт заснован на територији и локалној заједници састављеној од малих и флексибилних газдинстава има већу шансу да постане и економски и еколошки и друштвено одржив и пожељнији него било који досадашњи. Питање је само колико ће још дуго село Србије моћи да жилаво одолева занемаривању и уништавању. Од оснивања Сектора за рурални развој инсистирам да се обрати пажња на мало газдинство, на сеоску породицу, на географски, културно и историјски дефинисане територије – чак без обзира на државне границе, а камоли општинске. Тешко допире до мозга људи да је различитост најважнија основа напретка. Они би да све упросте, згомилају, учине истим, да се са њим лакше влада, управља.. .а свет је у својој основи леп управо зато што је различит. А ми више немамо ни сектор за развој села. Па вреди ли даље причати. Остаје нам само да се свако од нас ко у селу што годи има, врати да макар покоси траву у дворишту, не би ли било мање змија и више туриста.

Магаза је за мене врхунски пример изврсно одмерене и усмерене активности за добро малог сеоског пољопривредног газдинства и домаћинства. Камо лепе среће да држава и донатори више подрже овај концепт и идеје које из њега проистичу. Српска магаза је као сеоска кафана у којој се све лако сазна, и коме се одмах види је л’ ко добар, луд ил’ пијан, која идеја пара вреди, а којој се ваља насмејати. У модерном смислу она је лакмус неоходних промена. У Магази село изгледа потпуно озбиљно, какво и јесте, а сељак није ружна реч. Магаза је место где се у сељачком домаћинству одлаже све што је вредно,а из њега све износи у недрима, загрљено, поштовано… Таква је и наша Магаза – она је ризница пре свега добрих и вредних људи и њихових идеја, а онда и њихових новостворених добара.  Даће Бог, време ће показати да ће овај концепт заживети у целој Србији и покренути низ квалитетних промена које ће српском селу дати нови полет. Већ га и даје.