Житељи аранђеловачких села Тулеж, Венчане и Буковик били су у чуду када им је пре два месеца у штале ушла млада ветеринарка Душанка Даниловић (27) како би прегледала краве, овце, козе и свиње. Док у белом мантилу, са стетоскопом око врата и са дискретном шминком на лицу, савесно и самоуверено обавља све прегледе, својим образовањем и непосредношћу добијала је поверење пољоприведника, који, како кажу, до сада нису видели жену ветеринара.
Душанка је завршила Средњу ветеринарску школу у Тополи, а затим у року дипломирала на Факултету ветеринарске медицине у Београду
– Када је први пут требало да обавим ректални преглед краве, мештани су мислили да сам на пракси. Али, чим сам обула чизме, засукала рукаве и показала своје знање, брзо су ме прихватили – прича ми Душанка док службеним аутомобилом са њеним колегом Дејаном крећемо на терен, у село Тулеж.
Сећа се и да су рођаци и пријатељи били зачуђени када се после завршеног Ветеринарског факултета у Београду вратила у своје село. Говорили су јој: „Ти си млада, прљав је то посао, није то за жену“.
– Жао ми је што млади одлазе у град, верујем да је то због слабих примања у селу и лепшег живота у граду, али ја се не бих мењала. Пошто волим природу и животиње, запослила сам се у ветеринарској станици Марвењак у селу Венчане – искрена је.
Ова вредна девојка одрасла је у Горњој Трешњевици, селу надомак Аранђеловца, одакле сваког јутра у 7 сати својим аутомобилом прелази 36 километара до посла у Венчану. У Буковику је чекају колеге и са њима наставља други део пута.
Душанка се присетила да је у средњој школи дала прву ињекцију крави, а први преглед био је ректални
– Најчешће лечимо краве и овце, а мени лично су козе и овце најдраже. У склопу обавезног стажирања прошла сам и малу праксу (пси и мачке), али сам се определила за крупне, домаће животиње. Драго ми је кад помогнем људима, јер многи од њих живе од пољопривреде и животиње су им најважније. И сама сам сеоско дете и знам како је тешко живети на селу.
Посао ветеринара није лак јер кад дође до непредвиђених ситуација са стоком, радно време јој се продужава. Душанка признаје да је понекад тешко, али не посустаје. Каже да на терен увек иде са једним од четворице колега који су увек ту да јој помогну.
– Волела бих да наставим да радим овај посао, али искључиво на селу, никако у граду. Желим да останем у контакту са природом, са људима са села и да радим на терену, а не у четири зида – испричала ми је Душанка пред крај нашег кратког сусрета и одвезла ме до аутобуса који иде за Београд.
Уколико желите да погледате видео прилог о Душанки који сам снимио за емисију Жикина Шареница, кликните овде. Снимак почиње на 1.09.42 и емитован је 19. априла 2015.
Текст и фото: Ненад Благојевић
Извор: www.pricesadusom.com
Нема коментара
Оставите први коментар