Срби су у прошлости веома поштовали институцију размене рада и помоћи другима. Један од видова те помоћи била је моба, захваљујући којој је сваки члан заједнице могао успешно да обави најважније практичне послове и тако обезбеди опстанак своје породице. Етнолошка наука мобу објашњава као обичај удруживања рада или обичај рационалне расподеле људског рада у српским сељачким заједницама које су имале специфичну економску организацију.
Моба се код Срба појављује након распада сеоске задруге, која је у прошлости била најважнија друштвена институција. У сеоске задруге је био укључен велики број породица, које су веома добро функционисале у оквиру заједнице. То значи да се бринуло да увек буде довољно радника за обављање свих врста послова. Међутим, током времена број чланова у задругама се смањивао, а у 19. веку оне потпуно нестају. То је утицало на развој различитих обичајно-правних институција размене рада међу којима је моба била најважнија.
Моба- школа морала
Обичај сазивања мобе данас је готово изгубљен, али некада је био саставни део живота српске сеоске заједнице. Моба је означавала окупљање људи, пре свега, радника и оних који раднике опслужују ради обављања важног заједничког посла. Најчешће је то био неки пољопривредни посао, који једно домаћинство, само, не би могло да заврши у ограниченом временском року. Без организовања мобе нису се могли обавити жетва, затим косидба, орезивање винограда, брање кукуруза, као и тешки послови превлачења терета и зидање куће.
Таква организација заједничког рада иако се заснивала на добровољности, била је условљена и одређеним етичким нормама. Произашла из практичних потреба појединца, али и хришћанског односа према ближњем, моба је била и једна врста школе морала. Рад се давао и узвраћао и увек се знало да онај ко је позван да ради може да рачуна да ће му та услуга бити узвраћена.
У класичној моби јасно се знала улога сваког учесника, а подела рада је извршена и по полу
и по узрасту.У таквим заједничким подухватима су учествовала и деца, која су помагала око мањих послова, као што је ношење воде или преношење лакшег терета, али и најстарији чланови заједнице. Стари нису могли да раде тешке послове, али су помагали својим саветима и предлозима. За неке послове, који су били веома тешки, као обрађивање винограда, сељани су унапред утврђивали редослед обављања одређених радова. Таква врста планирања, по принципу „данас се копа виноград у једној породици, а сутра код неког другог“, веома подсећа на још једну важну институцију удруживања рада у сеоским српским заједницама у прошлости, познату као „позајмица”.
Мобе су имале ширу социјалну улогу, јер иако су се људи окупљали првенствено због рада, у таквим приликама су се и дружили, забављали уз песму и игру, ту су се могли срести момак и девојка, а организована су и разна надметања, као надметање косача. Обавеза организатора мобе је била да обезбеди храну и воду, а понекад је домаћин позивао и неког музиканта. Главни оброк се служо на њиви, али и у кући домаћина.
Моба је била веома важна приликом зидања куће. Наиме, у прошлости, када се градио стари тип куће познат као „динарска брвнара“ или бондручни тип куће, коју је сваки домаћин подизао, сазивала се моба да би се тај посао лакше и брже обавио. Међутим, од 50-тих година прошлог века, када је изградња куће подразумевала ангажовање обученог мајстора-зидара, мобе су организоване да би се припремио материјал за градњу. У том периоду моба више нема ону форму коју је имала раније и временом ће, посебно са појавом механизације у селима, изгубити свој првобитни значај. Поред класичне мобе у српском сеоском друштву у прошлости постојале су „милосрдне мобе“, које су сазиване да се помогне најсиромашнијим људима у селу или породицама које је задесила несрећа, као што је смрт најспособнијег члана домаћинства. Та врста помоћи се заснивала на људској доброти, без обавезе узвраћања, али је била и у тесној вези са још једним принципом сељачких друштава, по коме се нису дозвољавала велика одступања, ни у сиромаштву, као ни у богатству.
Позајмица рада – коректно пословање
Један од важних начина међусобног помагања код Срба био је обичај под називом „позајмица рада“. Ова врста размене рада одвијала се са строго утврђеним реципроцитетом у узвраћању услуге. При позајмици се поштовало правило: када се рад даје и када се узима, које врсте рада се узимају и које се узвраћају. Рад се мерио према тежини и строго се поштовало правило да се тежак посао, као што је косидба, не узвраћа лакшим, на пример, брањем кукуруза или скупљањем шљива. Колико се водило рачуна о томе да се правилно узврати рад, говори податак да је почетком 20. века, започело записивање врсте рада који је позајмљен. У околини Ваљева је, у том периоду, за обављање неког посла утвrђена мера изражена у једној надници. Тако се тачно знало колико је надница вредео одређени посао. Ово утврђивање је било веома важно за егзистенцијално одржање једне породице, јер нико није смео да да, али ни да узме неодговарајућу количину рада од других. С друге стране, таква строгост је обезбеђивала стабилне односе у сеоском друштву, као и да ниједна породица не буде превише оптерећена. Реч је, дакле, о врло коректном пословном односу.
У оквиру размене рада, постојао је и обичај формирања радних коалиција, практикован, на пример, у селима око Пирота. Радне коалиције су подразумевале размену рада између једне породице са тачно одређеним бројем других породица. Због осетљивости пољопривредне производње инсистирало се у том случају на тачно утврђеном броју радника. Занимљиво је, како је једно традиционално и не много писмено српско друштво водило рачуна о стварима које данас спадају у домен менаџмента. Сеоска друштва су имала велике потребе за сарадњом, која се успостављала и у крајевима где је сточарство доминирало над ратарством. У овим подручјима нарочито је била развијена институција „бачије“. Реч је о врло комплексном систему удруживања стада које иде на испашу, али осим тога „бачије“ су подразумевале и развијен систем расподеле свега што се од стоке добије, пре свега млека и производа од млека до вуне.
Прича о обичају удруживања рада код Срба не би била потпуна ако не бисмо поменули „прела“. Ова лепа и романтична кућна окупљања људи нарочито су карактеристична за зимски период, када нема много рада у пољу и када се већина послова обавља у кући. Тада се раде ситни тзв. женски послови, као предење вуне, плетење, ткање, вез. Прела су имала изражен забавни карактер и у њима су подједнако учествовали и мушкарци и жене. Жене су радиле свој посао, а мушкарци су се најчешће окупљали ради забаве. Данас моба у свом првобитном смислу не постоји. Њени рецидиви можда би се могли наћи у приликама када се обратимо пријатељима за помоћ, на пример око селидбе или неког другог посла и када то запамтимо да би им једном узвратили.
Оливера Миловановић
http://srpskaistorija.com/
http://pasaz.rs/
Нема коментара
Оставите први коментар