Погрешан редослед: ПОЉОПРИВРЕДА – ПРВО ДРЖАВА!!

Крајем лета ове 2014. зове у помоћ један мој колега – да проверимо пошто су товне свиње у Аустрији-Немачкој. Јер, ево, овде у Србији откупна цена дође до (невероватних!) 2 евра за килограм живе мере! После провере резултат за неверовање: тамо у ЕУ око 1,6 евра за килограм свињског меса у – полуткама! Или једва 1,3 евра за килограм живе мере!Ових дана, крајем децембра, читамо-слушамо у свим вестима наше земље: од јануара 2015. прети велика опасност за српске произвођаче млека. Јер, тамо у ЕУ укидају се сва ограничења („квоте“), сви ће навалити на већу производњу, тамо је млеко и иначе јефтиније, па . .

Ова два податка су само повод за коментар.  На пример:

–          како да у Србију дође (и инвестира) највећи немачки прерађивач меса (чак пети у свету!) када сазна за огромну разлику у цени товних свиња?;

–          откуд то да произвођачи млека („сељачке“) Србије морају да се плаше од ЕУ (која чак већим делом важи као „господска“) ?

Већ је постало правило да се за све што не ваља у пољопривреди Србије тражи разлог у  –  држави! И то на врло једноставан начин: мали буџет, ниске субвенције! И тиме указивање на једноставно решење проблема и свих потешкоћа: држава да одреши кесу!! То се најбоље види и чује ових дана у виду „оркестра“ не само одгајивача стоке, већ и стручњака, јавних гласила!

Прошлих година у погледу цена млека чак су и највећи произвођачи у Србији  (са већим бројем високо-школованих стручњака) тврдили да им је производна цена млека ниска.

У исто време било је мање познато:

–          шта је то што чини тако високу производну цену млека у Србији?

–          како то да у производњи млека у Европи сви профитирају (па једва чекају да се укину ограничења)?

Производња млека и (свињског) меса су за пољопривреду Србије један од најважнијих циљева:

–          повећање укупног обима за сопствене потребе (и за извоз),

–          „уклапање“ у производне трошкове (већ признате) у свету;

Оба ова два циља су међусобно повезана: ко год повећава обим мора да испуни (поред квалитета и других услова) и поменуто „уклапање“! Код оба производа (млеко – месо) највећи трошак чини сточна храна. Србија у том погледу спада има врло повољне климатско-земљишне услове. На основу тога  се поставља врло озбиљно питање: зашто производимо скупо свињско месо, зашто нам је виша производна цена млека?

На основу тога и логично питање: шта ту може да уради држава? Као одговор било би: држава заиста може да уради много, између осталог:

–          да осигура поузданост наступа према страним партнерима било које врсте- купцима производа из Србије, или пак онима који намеравају да улажу у пољопривреду Србије,

–          да утиче на висок степен стручности стручно-саветодавне службе,

–          да помогне у формирању свих врста удруживања са истим циљем (већи обим – нижи трошкови),

–          да непосредним субвенцијама (директном помоћи) омогући брже постизање постављених циљева!

На основу овога се јасно истиче редослед потеза:

–          прво МИ – удружени  произвођачи са вишим степеном образовања и редовним дошколовавањем и разменом искустава и са високим степеном образовања и искуства стручњака саветодавне службе;

–          па тек онда – ДРЖАВА у границама реалних потреба и могућности!

У овом тренутку непосредна помоћ државе (субвеницје) износе приближно половину оног, што добија већина у земљама ЕУ. Само не треба заборавити: те субвенције имају све мањи значај и све мање су разлог за већи степен конкурентности! То је веома важан податак: субвенције државе значе значајну помоћ у покретању нечег важног и новог (удруживања, повезивање за прерађивачком индустријом, стручно образовање и стално усавршавање, . .)!  Или краће речено: субвеницје помажу да се „стане на ноге“, али не и за трајно одржавање на њима!!

Недавно усвојена стратегија развоја поњопривреде је у великој опасности да доживи судбину многих досадашњих. И у њој је много тога лепог и лепршавог, а реално је још увек јако далеко од – реалности! Неће много помоћи ни тек формирано саветодавно тело Министарства пољопривреде ако се сагледа прави редослед обавеза и потеза.

За оба  наведена (и у свету веома тражена и важна) производа (млеко – месо) Србији су „отворена врата“ два велика потрошача у свету – Кина и Русија. Реално треба очекивати да нам дају предност, уз сасвим логичан услов: да за исту вредност (порекло, квалитет, . .) не будемо – скупљи! Тек тада могу заиста да дођу великани, као најављени из Немачке или још већи WH-Group  из Кине (овај последњи је већ приспео у Пољску и Румунију)!

Др Милан Ст.  ТОШИЋ

ред. проф. у пензији