Старе сорте су наше благо!
Пољопривреда 17. априла 2014. admin 0
Узгој српских аутохтоних сорти воћа и винове лозе јесте шанса коју не би требало да пропустимо. Старе сорте сачуване, а због тражње за органским производима узгаја их све више воћара
ЈАБУКЕ колачаре, беле калачуше, црвене дебелокорке, демирке, дуњке, миољаче, новчићеве будимке и стрекње. Крушке јерибасме, такуше и јарце. Шљиве пожегаче (маџарке) и црвене ранке. Дуње лесковачке и врањске. Грожђе прокупац, смедеревка, багрина, тамјаника црна и бела… Ова помало архаична имена крију старе српске (аутохтоне) сорте воћа и винове лозе, на које се после Другог светског рата готово заборавило.
Ипак, последњих десетак година, у изобиљу воћа чији плодови обично личе на пластичне, на тезгама се све чешће нађу и они од српских сорти. Штавише, продавци тврде да их купци сада радије и чешће бирају.
У време када су почели да освајају наше тржиште, плодови страних сорти били су хваљенији и наизглед бољи. Ипак, показало се да ако се исте агротехничке мере примене и на наше старе сорте, њихов квалитет, родност, па и изглед, нимало не заостају за увозним. Зато је широм Србије све више воћара и виноградара који се враћају аутохтоним сортама. Тврде да је, у време велике тражње за органским пољопривредним производима, узгој и продаја старих српских сорти велика шанса коју не би требало да пропусимо.
– Аутохтоне сорте воћа, право су, неизмерно, богатство Србије – каже за „Новости“ др Евица Мратинић, редовни професор Катедре за воћарство Пољопривредног факултета у Београду. – Иако су после Другог светског рата неке сорте, нажалост, нестале јер су их замениле стране, домаће сорте су се, ипак, мање-више очувале. Срећна околност била је што је две трећине нашег воћарства у брдско-планинском подручју, где је претежни сортимент био и остао аутохтони.
Наша саговорница открива да су стручњаци воћарства у Француској, земљи са најбогатијом колекцијом аутохтоних сорти јабука у свету (више од 6.000 сорти), још 1997. године били затечени и изненађени српским сортама овог воћа.
– Од 1985. године, у 16 општина Србије, проучила сам и сакупила око 340 српских сорти јабука. Само у општини Брус 90 – прича Евица Мратинић. – Већином је реч о позним такозваним зимским сортама. Најпознатије су шуматовка, будимка, колачара, стрекња, слаткача и бедрика. То богатство је „последица“ чињенице да смо „кућа насред друма“, а пошто воћарство није било интензивно, сорте су се временом саме укрштале и број им се повећавао.
Иако је реч о старим сортама, наша саговорница наглашава да неке и данас могу да буду врло применљиве.
– Шуматовка је, на пример, изванредна – истиче Мратинићева. – Обилато рађа, природно је отпорна на чађаву краставост и не мора да се прска. Мана јој је ситан плод, али зато не мора да буде стона, него индустријска сорта.
Када је реч о крушкама, професорка Мратинић каже да је евидентирала око 150 аутохтоних сорти, углавном летњих:
– Јерибасма је најраспрострањенија. Укусног је плода, врло родна и дуговечна. Од средине јула сазрева и лубеничарка, такође распрострањена домаћа крушка. Препознатљива је по округластом плоду црвеног меса и може да буде фина стона сорта. Калуђерка је, пак, једина страна сорта које има широм Србије и гаји се као да је аутохтона. Не тражи посебну негу. Ту су и одличне зимске сорте арапка и типсара – објашњава наша саговорница. Она садашње и будуће узгајиваче упозорава да узгоју крушака, и у Србији и у Европи, озбиљно прети ервинија, бактеријска пламењача која када се запати не може да се уништи.
Уврежено је мишљење да је дуња готово нестала из наших крајева. Али, Србија је данас највећи произвођач дуња у Европи. Иако практично нема сеоског домаћинства које нема бар два, три стабла, простора за плантажне засаде има на претек.
– Наше сорте су лесковачка дуња и дуњац. Лесковачка има округле плодове и доброг је квалитета, док је дуњац заправо врањска дуња. Због опрашивања саде се заједно, у топлијим односно виноградарским подручјима – додаје професорка Мратинић и наглашава да дуњи, као и крушки, због осетљивости прети бактерија ервинија.
Занављање старих и подизање нових плантажа винове лозе, у Србији је последњих година узело маха. Као да се полако присећамо традиције виноградарства и винарства. Велики државни комплекси винограда и винарија углавном су урушени, али је све више средњих и мањих приватних засада. То је, тврде стручњаци, и европски тренд.
– Српски виноградари су, срећом, очували старе сорте винове лозе попут прокупца, смедеревке, зачинка, багрине, пловдине, креаце као и чувених тамјаника, беле и црне – каже др Драган Николић, редовни професор Катедре за воћарство Пољопривредног факултета у Земуну. – Зависно од виноградарског региона, рејона, виногорја или локалитета, али и коначне намене грожђа, виноградари и винари одлучују о сортама које ће узгајати. Када је реч о аутохтоним сортама, приметно је да се, на пример у југоисточном и јужном делу Србије, као и у околини Крушевца, најчешће бирају сорте прокупац, смедеревка и тамјаника бела. Најважније је, ипак, да је већина аутохтоних сорта очувана, а време ће им сигурно дати шансу да потврде све квалитете.
ЦРВЕНА РАНКА
СОРТА црвена ранка, пронађена у Даросави код Аранђеловца, а гаји се широм Шумадије, чудо је од шљиве када је реч о преради у ракију. Званична проучавања показала су да једина уз пожегачу даје ракију врхунског квалитета. Њени засади се релативно лако одржавају. Довољно је да се редовно орежу и пођубре и, потом, да се зрели плодови омлате, а не да се оберу – открива професорка Мратинић и подсећа да је између два светска рата, када је Србија била „међу шљивама“, у око 80 одсто засада била маџарка. Она је, нажалост, најосетљивија на шарку, због чега је искрчена и данас је има „у траговима“. Ипак, у Србији се очувало 50 до 60 аутохтоних сорти шљиве.
Јелена Матијевић
Извор: http://novosti.rs
Нема коментара
Оставите први коментар