Вино Неготинске крајине: Чаробни бунар

Свако хвали своје вино, али „чаробни бунар лозе и људи“ у Неготинској крајини и вредност њених аутохтоних сорти препознају и странци, пре свега Французи и Немци. У намери да се достигне и престигне „златно доба“ с караја 19. и почетка 20. века, када се вино са овог поднебља увелико извозило у Европу, Удружење винара сарађује са многим домаћим и страним институцијама, како би се унапредили производни капацитети и решили други проблеми у развоју виноградарства, винарства и винског туризма.

“Чаробни бунар лозе и људи” – тако су Французи Сирил Бонжиро, стручњак за земљиште и његова супруга Естел, по професији енолог, описали Неготинску крајину када су пре пет година отварали “Француску винарију” у Рогљеву крај Неготина. Власници винарије „Chateli de choreu” у Бургоњи, старе 700 година, након обиласка суседних земаља у региону, нашли су на овом поднебљу “ најбоље услове које земља даје грожђу а оно вину”. Оно је “зрело а свеже”, слично по квалитету врхунским светским винима, а различито по укусу., кажу ови “тихи странци српске традиције”, како их називају комшије у Рогљеву. Винарија готово целокупну производњу од 30.000 литара извози у Европу, САД, Канаду и Јапан и то за врхунске ресторане по “папреним ценама”.

Неготинска крајина за “вински благослов” може да захвали свом географском положају и израженој континенталној клими која погодује узгајању грожђа, али и отпорности на опаку болест филоксеру јер се, како објашњавају енолози, домаћа лоза узгаја на живом песку уз обале Дунава. Мада први писани документ о производњи вина у Неготину потиче још из 1530. године, процват виноградарства и винарства бележи се крајем 19. века. У то време су европски виногради заражени филксером, па је источна Србија, а посебно Неготинско виногорје снабдевало вином и најпознатије француске винарије. “Тада се чабар вина, око 50 литара, продавао за један златник са Наполеоновим ликом”, прича Драгослав Илић, фотограф и винар, секретар Удружења винара Неготинске крајине. Овдашња вина су се извозила и у Немачку и Русију, пила у царском Бечу, а када су 1891. основане воћарско- виноградарска школа и прва винарска задруга, на ободима села почињу да се граде камена насеља пивнице (пимнице) које и данас производе вино и чувају га у својим подрумима.

Очуване старе сорте

Наведене предности омогућиле су да виногорје у овом крају сачува старе сорте, као што су багрина, зачинак, прокупац, вранац, смедеревка, црна тамјаника… Ипак, мало је оних који се одлучују да своја вина праве искључиво од аутохтоних сорти, као што то чини Жељко Панић, власник “Винарије Панић” у Неготину, који је започео са куповином винограда још 1981. године. Панић је једини значајнији узгајивач црне тамјанике, од које се производи десертно вино са 16 до 17 одсто алкохола. Црна тамјаника веома је специфична јер се задржала само на том микро локалитету; многи покушаји да се пресади на друга подручја били су прилично безуспешни.

Према проценама у неготинском виногорју има око 1000 ха под виноградима. Од укупно 22 регистроване винарије, Удружење винара Неготинске крајине, основано 2006. године, окупља њих 14, са циљем да се подигне квалитет производње и ова регија квалитетније промовише на домаћој и светској “винској мапи”. Како би требало да изгледа та “заједничка прича”, могу да укажу и примери успешних винских региона у свету. “ Неке идеје смо добили од Удружења винара Истре из Хрватске, Конзорцијума Цханти у Италији и других. Циљ удружења је дефинисање заједничког, а тиме и гласнијег става наших винара у јавности, било да је реч о комуникацији са надлежнима министарствима, заједничким наступима на сајмовима или дефинисању маркетинг плана. У раду удружења доста нам помажу Министарство пољопривреде и Општина Неготин, и финансијски и стручном подршком”, каже један од чланова удружења и власник неготинске “Матаљ винарије” Никола Младеновић.

Заменик председника општине Неготин Драгољуб Ђорђевић истиче да је циљ подршке да се врати, и по могућству унапреди “златно доба” вина са овог поднебља, када су почетком прошлог века домаћинства у долини Тимока имала и по 100.000 чокота винове лозе. Стога је прошле године, први пут из буџета Општине, за аграрни буџет издвојено 40 милиона динара, готово десет пута више него до пре пар година. Велики део тог новца је намењен управо виноградарима и винарима, а таква пракса ће бити настављена и ове године, најављује Ђорђевић.

Неготинским винарима помоћ стиже и од немачке организације за међународну сарадњу, ГИЗ која је, препознавши потенцијале винарства за развој целе Крајине и напоре винара да применом савремене технологије, али уз очување традиције, произведу племенита и врхунска вина и обнове старе аутохтоне сорте, уложила више од 20.000 евра у његову промоцију и унапређење. Захваљујући томе Удружење винара из Неготина добило је мобилну лабораторију за испитивање квалитета вина, а од ГИЗ-а стиже помоћ у изради докумената и анализа за добијање ознаке географског порекла. “За добијање те ознаке биће уложено додатних 20.000 евра, чиме ће бити задовољен један од услова без којих се не може на тржиште квалитетних вина у Европи”, истиче Александар Грунауер, вођа пројекта у ГИЗ.

 Улагања у „огледало душе“

[Аутохтона сорта багрина] Једна од омиљених изрека међу винарима је да се у води огледа лице а у вину душа. Мање духовна компонента су почетна улагања у овај посао, јер производња вина је скупо задовољство за наше прилике. Никола Младеновић објашњава да је иницијална инвестиција у малу винарију око 100 хиљада евра, а у видноград 20 хиљада евра по хектару. „Трудимо се да винограде обрађујемо са што мање интервенција, што захтева стално присуство у њима. То није лако организовати, посебно када недостају квалитетни радници. Неопходно је да се усклађују производни капацитети са потражњом на тржишту, а главни проблем у винарству код нас су подруми малог капацитета и релативно слабо опремљени за добијање врхунског квалитета. То се може променити већим инвестирањем у подруме, али су за то потребна доступна финансијска средства“, наводи само неке од свакодневних проблема у производњи Младеновић, који сматра да би требало донети стратегију развоја виноградарства и винарства и предлаже да се, слично аустријском моделу, оформи надлежна академија која би координисала рад свих учесника у овом послу. „Развој винарства може да допринесе и смањењу незапослености – пет хектара сопственог винограда омогућава солидан живот од производње и продаје вина, и то може да буде перспектива за младе људе, и подстицај да остану овде“, уверен је Младеновић.

Шанса за значајнији пласман овдашњег вина је и вински туризам. На винском путу кроз неготинско виногорје сместило се десетак винарија у Михајловцу, Видровцу, Неготину, Чубри, Речкој, Рогљеву, Рајцу и Вељкову. „Неготинска вина могу да се дегустирају и купе у већ поменутим каменим винским подрумима, пивницама и то је посебан доживљај , али и у винаријама у селима у околини Неготина. Неки од ових објеката су преуређени да прихвате госте и послуже храну која је заиста за памћење“, каже Драгослав Илић. Такво мишљење дели и Никола Младеновић: „За мене је вински туризам најбоља прилика да се људи упознају са нашим винима и да у директном контакту препознају специфичну „филозофију“ овог поднебља –наших сорти, начина узгоја и производње. Али то захтева да се подигне ниво услуга у винаријама и дегустационим салама, и да се поради на путној инфраструктури“. Јер за „пут вина“ по Неготинској крајини туристи би свакако били заинтересованији када би саобраћајни путеви до егзотичних камених подрума, вина и хране били мање егзотични.