Косидба на Рајцу од 13. до 15. јула

О колико пута ми је у ушима зазвонила песма: „Оро се вије, крај манастира…“ Сањам то коло од кад ми теча прву фрулицу са вашара донесе, а бака опанак завеза…Трагам за њим од југа до севера, од славе до заветине и у свако се са радошћу хватам – да прекинем муку свакодневну, да згрејем душу, срце разиграм љубављу, да се напојим вољом за животом…

Пажљиво спремам белу кошуљу, јелек и шарену тканицу, разигравам мисао, проверавам стисак шаке и кретњу тела…На Рајачку се косидбу долази и свечано и весело – у народној ношњи, са песмом и радошћу у срцу, са захвалношћу Богу на небесима, у брату, у природи…

О како је предивно када се сакупимо са свих страна света у коло и запевамо…па кад се косци коса лате и замахну као да са њом лете – а из позе ове, на рубу ливаде не види се дал’ брже падају откоси ил’ уздаси девојака…И ево већ се шушка ко ће бити ђидија, коме златна коса, коме слава и част, а коме нова шанса…јест по један победи, али славу сви односе.

Е, народе, кад просија небо и замирише цвеће, и трава свеже покошена, а грашке зноја оросе беле кошуље, где си?…а где си да видиш кад се састави небо и земља и проспу облаци на косце, а топлина ипак остане у срцу док се хладне капи сустижу на насмејаном лицу….ил’ кад сунце опет гране, а разгрну траву златне руке сељанки белу софру поставе. Ох како се душа умири и мисли тешке заборави кад замирише хлеб и ђаконије сред зелене ливаде…

Много ће лета бити од када се пред други светски рат зарадова рајачки сељак и реши да радост завршетка косидбе подели, а стечену вештину и снагу са другарима одмери. Четрдесети пут ће до следеће младине откос уз откос савити српски сељак са гостима из многих земаља света, да би подсетио и промовисао истинске вредности, прославио радост искрене и плодотворне сарадњу, поштени рад, часну и живу човекову спрегу са природом…

Кажу да душевно здравље и снага једног народа живи у његовим селима, у његовој традицији и откуцајима срца, сеоској култури, човековом руком обликованој природи, памећу и виспреношћу, и срцем изграђеном животу… Па зар онда нису нда баш ова, сеоска догађања, манифестације, како их данас зову, прави начин да се то наше здравље и душа сачува. Па мораш ли, пријатељу онда баш далеко да се себи вратиш, ил’ као што глумац на реклами рече – одличан провод је чак и у селу моје бабе.

Ма какви „beer фестови“, „sensations“ и „nights in white“ – дођи овамо пријатељу, овде је свет у боји – и светлост и мирис и укус, све на једном месту, а осећаји јаки свуда…Па ако ти је воља, дрмни шљивку, заслади се прасетином, стиже и малина…наши су и другачији од свега ти знаног. Обуци нешто домаће, старо – огрни дедин јелек, бакину кошуљу белу на себе стави, да се препознати лако можемо и кад се не знамо. Мирисаће ти откоси свежи док мрак падне, и понећеш прегршт, ил’ колико ти у срце добро стане.

Др Сузана Ђорђевић-Милошевић