Мирића воденица на Качеру

Некада је на реци Качер и њеним притокама било на десетине воденица, које су имале вишеструку улогу у животу народа овога дела Шумадије.

Чувена Ломина воденица у селу Драгољ служила је и као школа, прва у Горњем Качеру. Име је добила по Арсенију Ломи, војводи качерском, великом јунаку и једном од кључних људи у оба устанка, који је рођен у Драгољу. Воденица је била са три витла (и три камена), али нажалост није очувана. Доста је страдала у великим поплавама, тако да од почетка седамдесетих година прошлог века па до данас имамо место где се налазила са нешто остатака овог значајног објекта. Нека прича која следи, о воденици која се налази неколико километара низводно, буде подстицај за обнову Ломине и других воденица на Качеру и другим нашим рекама

Када се из Белановице крене путем ка Руднику, чим се пређе мост на Качеру, са леве стране угледа се Мирића воденица. На том месту је и пре садашње зграде, старе преко 100 година, била воденица. Двадесетих година прошлог века, Мирићи су приступили великим радовима на унапређењу воденице, која је тада имала економски значај у рангу мање фабрике. Пошто брана није могла да се одржи, око две године су трајали радови на прокопавању новог корита реке кроз стене.
На тај начин решен је проблем нестабилности бране.

Иначе, брана је и омиљено место за купаче и риболовце, јер је река чиста и богата рибом, а на обали се налази лепо викенд – насеље. Поред тога, урађено је доста и на унапређењу рада саме воденице, кроз иновације у смислу квалитета млевења жита и просејавања брашна, тако да је после тога могла да даје боље производе. Јаз је дугачак око 900 метара и пролази кроз врло живописан предео, а воденица је изграђена са три камена. Оно што треба истаћи јесу нацрти, прорачуни и дозволе на основу којих су радови извођени, које власници чувају.

Такође, занимљива је и „власничка структура“ – нема више поредовника, већ су власници Милош и Радован Мирић. Њих двојица, стриц и синовац, живе у близини воденице, у кућама са заједничким двориштем, што говори о заједништву и слози међу њима.

Лепо очуване старе зграде добро уклопљене са новим, пуно цвећа и наравно гостопримство…

Одлични услови за бављење сеоским туризмом, по коме је овај крај чувен. Од Милоша се много тога може чути и научити. После другог светског рата, за воденицу која је одлично радила и запошљавала раднике, наишла су још тежа времена него ратна. Комунистичка власт жели да уништи воденице, оне су „назадне“, ту су млинови, па ограничавају рад, забрањују коришћење иновација и намећу обавезу принудног откупа. Године 1950., која је била сушна, Мирићи не успевају на време да измире велике намете (12.000 кг брашна) и Милош, тада младић од 18 година, са стрицем одлази у љишки затвор на два месеца, са принудним радом у каменолому у Славковици.

У овом несрећном периоду леже одговори на питање зашто су запустеле и уништене воденице, а и наша села. Оно што је преостало сачувано је уз велику љубав и пожртвовање воденичара.

Последње велико страдање ова воденица је имала 2000. године услед велике поплаве која је погодила овај крај, када услед оштећења први пут прекида са радом. Међутим, лепа вест је да је поново обновљена 2005.(на иницијативу Милошевог унука Спасоја!) и ради, на радост свих који воле овај крај, знају да цене традицију и вредности воденице.

Оно што је веома важно јесте чињеница да се млад човек, Радован, укључио у рад са Милошем и сада већ има нових планова за проширење садржаја и производа воденице, уз поштовање принципа одрживости и добар спој традиционалног и модерног.

На крају, када долазите у Белановицу, обавезно посетите Мирића воденицу.
Милош и Радован раде наизменично по петнаест дана.

Можете их позвати на тел. (Милош) односно (Радован) и набавити одлично брашно од пшенице и кукуруза самлевених на традиционалан начин.

Текст и фотографије: Зоран Бушић